ДАН ЉУБА АЛИГРУДИЋА

Прим. Др Алекса Мирановић – Леко

Црногорске јуначке пјесме  

( I )

Титоград

1974

ДАН ЉУБА АЛИГРУДИЋА

Ко кад црне облачине крену

и скупе се по небу нијему

па се страшно крвнички потуку

уз громове и ужасну хуку

почну кише, вјетрови и смуте

за све живо невоље наступе

чини ти се: неко зове, виче,

страшни суд се свијету примиче.

Наступили бјеху тешки дани

одступаху борци партизани,

одступаху некуд у незнано

наопако у прољеће рано,

четрдесет друге у прољеће —

Црну Гору сустигле несреће:

глад, неслога, тешка офанзива —

небрат брата правога убија!...

У колони која одступаше

и матурант из Зете бијаше,

црногорског син бјеше јунака

баш јунака Алигрудић. Зака.

Чекаху их зора и планине

кад стигоше у Бјеле Рудине,

од напора тешког кроз гудуре

ријешише да се ту одморе,

јер их тешки сатријеше пути

и бојеви Црном Гором љути,

па легоше на плоче студене

за узглавље све пушке ледене.

Но их зима и глад пробудила

прије него зора зарудила,

те батаљон крену у беспуће

и сви желе да што прије свиће.

Једна група грешку направила

јер је друга Љуба оставила

да и даље спава ко јагањце

а сам не чу покрет јединице —

нијесу га видјели у мраку

прије зоре на црном уранку.

Тек што сунце од истока сину

и огрија Бијелу Рудину,

када путем од Велимља мала

одјекује пјесма из увала

пјева неки из гласа младићу: —

„Проклет да си ти граде Никшићу,

кад у теби не живи ми мајка

кад ту немам стрица ил ујака

да ме с вољом прими на конака,

нити знадем икојег јунака

који би ме братски дочекао

и туђину јутрос не предао" . . .

Ехо пјесме пада на стијену

и ломи се о ивицу њену,

главице га у висине носе

и до борца заспала доносе —

пробуди га из сна дубокога

као пчелу с цвјета шаренога.

Уста Љубо са плоче ледене

наслони се сањив на стијене,

баци поглед на околне стране

да другове види партизане.

Уплаши се кад не би никога

сем планине и крша пустога,

а сам човјек тешко јунак бива

јер се боји: хватаће га жива.

Ал му пјесма што чу наду даде

низ главице спуштати се стаде,

вјерујући: то су му другови

ил ранији или неки нови,

па све жури пред њих испријека

код окуке прве да сачека,

да сачека да им се придружи,

а сам себе што је заспо ружи.

Стао Љубо уз пут уз стијену

и посматра колону нијему

како му се полако примиче

и чуди се што нико не виче,

јер још није доживио тако

партизани да иду полако

већ се вичу и дозивају се

ил пјевају своје ведре пјесме —

не боје се они ни по дану

кад их крвник чека на нишану!

Зачуди се Љубо изненада

кад колону изблиза погледа —

девет иде свезаних сељака

спроводе их тројица четника:

сељаци су боси, гологлави —

четницима кокарда се сјаји,

сељаци су тужни, покуњени —

четници су зорни и весели.

У том трену Љубо се наљути

па пред њима на путу иступи

уперио пушку пут четника

мушким гласом одлучно повика:

„Батаљон вас држи у опсаду,

предајте се, не губите наду

да се данас у муци спасите

и да лудо главе не губите!"

Четници се стравише од муке

у трен исти подигоше руке.

Тада Љубо с ножем међ сељаке —

конопе им покидао јаке,

а сељаци јуриш на четнике

отми пушке а свежи им руке.

Кад се Љубо мало разабрао,

устао је и друштво позвао —

поведе их с пута у планину

међу крше нашао ледину,

и рече им да сједну у хладу

испод храста на равну ливаду,

а четници питају шаптећи

и од страха великог дрхтећи:

„Гдје је твоја војска, момче, сада?!"

„Ја сам војска и ја сам команда!"

„Дивно си нас данас преварао

и оружје наше окаљао!"

„Ја учиних то што сам морао

оружје вам нисам окаљао,

но ви себе, очеве и старе

чим туђину служите за паре!"

Сељаци се смију и пријете:

четницима сад ће да се свете,

прво ће им очитат азбуку

па их врћи на велику муку,

да им душа лако не изађе

и да гроб се никад им не нађе,

стигла их је судба и прилика

да заврше смрћу издајника!.. .

Плачу, моле, тројица четника

без идеје и части војника;

један каже: има мајку саму

и због ње је умријети жа му,

други вели: има вјереницу

и никакву више породицу,

трећи збори: има сина мала

живог мајка није угледала

њивио га како му ко реко

подиго га на кравље млијеко!

Онај младић који је пјевао

кад је свезан за Никшић ишао

пун је шале, четнике куражи:

„Ја сам био рањен на предстражи

кроз груди ми метак прошишао

трен то бјеше, ништа нисам знао!"

Насмија се Љубо па повика

да одвежу тројицу четника,

па им рече гледајућ у лице:

„Хајте дома црне кукавице

и причајте свуд истине праве

како данас спасили сте главе!". . .

Полако се измичи четници

па све брже грабе ка главици,

и неста их путем у планину.

Тада Љубо упита дружину:

„Хоћемо ли кроз Његош планину

преко Крсца у нову судбину

да тражимо наше партизане

или какву везу за Бањане?!"

Први каже: „Немам опанака!",

други: „Нема у мене јунака!",

трећи: „Имам само једну краву,

не могу је оставити саму!",

четвртоме чир је у стомаку,

пети мора да упита мајку,

шестом отац реко је заиста

да не смије бити комуниста —

ако везу успостави с њима

дријеће га као јарца жива!

А тројица одлучно говоре

да ће с Љубом скупа да се боре,

не могу га сама оставити

с њим морају доживотно бити,

јер им спаси живот у планину

па с њим треба да вежу судбину.

Бјеше сунце доста одскочило

и већ добро бјеше приврућило,

лијепо се скупина растала

а борцима оружје је дала!

Иде Љубо с новим друговима

планинама и гдје шуме има,

глад и жеђ их на путу сатиру

од врућине, веле, да умиру

но кад стигли у Његош планину

близу пута у једну долину,

легли као мртви на ледине

и чекају да ко путем мине.

О изгону, ево једне цуре —

тјера краву, носи мало буре.

Вели младић с пјесмом за Никшиће:

„Идем тражит воде јој за пиће!"

Оде младић с цуром разговара

бог зна с вољом или је превара

тек одоше близу до катуна

донесоше завежљаја пуна,

донесоше хљеба и кајмака

мало воде и с њима је бака,

гледа стара како сваки узе

како једу па јој лију сузе,

и вели им: „Имам једног сина

и он ми је некуд по планина!". . .

Чим појели и чим се напили

пут су одмах журно продужили,

кад су били близу Крсца мала

од умора дружина заспала,

заспала је на једном пропланку

а за сунца у смираја данку.

И док Љубо спаваше ко клада

друштво му се нешто изненада

поколеба, зар им се не гине,

побјегоше за Бјеле Рудине!. . .

Таман сунце бјеше на заходу

а четници улучише згоду:

заробише Алигрудић. Љуба,

попа зову да падне пресуда.

Стоји Љубо међу четницима

поп Перишић ту је међу њима,

оштро гледа још оштрије пита:

„Ко си, момче, и куда си скита?!"

А Љубо га у очи гледаше

команданту попу говораше:

„Ја сам родом са сред Зете равне,

од јуначке куће, вјечно славне,

и син јесам Алигрудић Зака,

црногорског чувеног јунака

што на прса носи Обилића

и крст златни куће Петровића,

не смуцам се кроз ове планине

но се борим за спас домовине,

тукао сам до данашњег дана

дрског Швабу, мучког Талијана.

А ти море, попе — команданте,

гдје су теби светиње познате?

Још ако си из овога краја,

постојбине Пивљанина Баја,

што пркосиш душевноме миру

на срамоту Пивском Манастиру!" .

Наљути се попе-команданте

па повика четнике брадате:

„Претуците пашче у долину,

да ми ноћас не трује дружину!"

У стотину присутних четника

Мартиновић капетан повика:

„Свежите га и мени предајте

у Крсцу ме доље сачекајте,

морам очи да му вадим живе

и поломим ноге обадвије,

јер ми кућа Алигрудић. Зака

крв дугује за блиска рођака!".. .

Свезан оста Љубо с капетаном,

а четници с попом пошли страном.

Кад осташе сами под ту страну,

обрати се Љубо капетану:

„О крвниче љути, капетане,

мени ево од куће незнане,

пуцај у ме, јуначкога сина,

не срамоти официрског чина —

срамота је теби а не мени,

не муче се људи невиђени!". . .

Насмија се Мартиновић тада,

па ће тихо, као изненада:

„О, Љубиша, зар ме не познајеш

што пријекор и савјет ми дајеш,

истина је, ти си био мали

ја и Петар кад смо друговали,

бјех ти с братом у сваку прилику

кад служисмо у град-Трстенику,

у Зету сам код вас долазио

а издајник никад нисам био!

Но ти ево карта и бусола

па ћеш ићи преко Самобора,

а кад дођеш до села Липника

у катун је Милановић Милка,

партизанска веза и скојевка —

она тамо наше борце чека!".. .

Његош Планина, 22. V 1973.