Прим. Др Алекса Мирановић – Леко
Црногорске јуначке пјесме
( I )
Титоград
1974
ДАНИЛО БОЈОВИЋ
Знаш ли Жупу код града Никшића,
познајеш ли кућу Бојовића,
на коју је у времена страшна
нападало девет турских паша,
нападало огњем без обзира
по налогу скадарских везира
и водило Турке из Никшића
да попале куће Бојовића,
да их гоне све до Прекорнице
и поведу људе у тамнице
јер се мушки с крвницима носе
везирима скадарским пркосе,
а за паше из Никшића града
ни абера немају никада,
а јуначко братство Бојовића
везу има с кућом Петровића
под Ловћеном у граду Цетињу
и манастир Острог ко светињу.
А када их Турци нападаху
и жене им у борбе хитаху —
тукле су се њихове дјевојке
ко мушкарци, расне Црногорке,
па од Зете до ријеке Пиве
одсвукуд им тражаху одиве
и добише многе пријатеље
како треба а и како желе,
а синови женише јунаке
бирајући људе и оџаке,
па кад Турци у бој на њих крени
у помоћ им дођи пријатељи
тако да се братство Бојовића
одржало четири стољећа,
да Турцима пореза не даје
нити да их знаје и познаје,
већ да с њима разговоре воде
преко пушке до сталне слободе! . .
Прође доба скадарских везира
и наступи мало више мира,
прође доба швапске тираније
и камџије краља из Србије,
четрдесет прве у прољеће
фашистичка љута војска креће
и доприје до наших планина
грдна сила Рима и Берлина.
По Европи хара страшна ала
и Русију совјетску напала,
но се народ Јужнијех Словена
за устанак и за борбу спрема,
да помогне руској земљи мајци
као наши стари и јунаци
а тим више што Русија није
царска земља као оно прије
већ је земља радника-сељака
којој Лењин отац је и мајка,
јер им даде слободу и права
какве нема ниједна држава!...
У устанку четрдесет прве
Црна Гора уста међу прве,
читав народ јединствено оде,
комунисти часно руководе
и први су на мушке јурише
па читави свијет задивише,
постали су примјер на Балкану
освајачу постављају брану.
Кренуше се тада Бојовићи
на оружје као Обилићи...
Куд би мого оро из планине
да полети него у висине!. . .
Много има дивнијех јунака
Бојовића кућа скоро свака,
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
ал ћу само из дневника мога
поменути од њих сад једнога,
чији лик ми у мукама свима
тако јасно стоји пред очима
и зове ме ко стари ратниче
и Лењинов одани војниче
да издржим, да се борим даље,
и слиједим све другове пале.
Чим поменем Жупу код Никшића
Данила се сјетим Бојовића,
е о њему треба да се пише
како мучки јунака убише.
Има л веће туге и биједе
но сјећ грану гдје будућност сједне,
кад је грдни ипак посијеку
виде своју грешку превелику!. . .
Изнад Жупе као степенице
уздижу се Крновске главице,
није људска рука их стварала
но природа такве их је дала,
и љепше су што се даље иде
но каирске што су пирамиде,
а колко је у њима гробова
турских па и наших соколова,
нису само вјерски ратовали
но Крновом да би завладали,
јер једнако и крсту и луни
потребни су богати катуни,
а тамо је таква питомина —
расте сочна трава до рамена
још од славног с Крнова хајдука
чувенога Лопушине Вука
и сокола Никца од Ровина
четовођу, борца од старина. . .
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
А Бојовић бјеше величина
какве славна Црна Гора има,
пође путем крновских јунака
четрдесет прве од устанка,
и повика у бој друштво своје
ко и витез Дакићу Радоје.
Ратоваше храбри Никшићани
докле тешки наиђоше дани
четрдесет друге у прољеће
кад на брата небрат пушку креће,
јер „Латини старе варалице"
помутише браћу Црногорце.
Партизани к Босни, у бригаде,
а Бојовић у Жупи остаде
да куражи народ у мукама
да сачека ведријега дана
па да опет крене на крвника.
Он код својих оста племеника,
да га крију од куће до куће
од Крнова к Жупи, све беспућем.
Оста тако за годину дана
стварајући групе партизана,
обилази села и планине,
чува кадар да му не изгине.
А прољеће показало лице
равном Жупом поред Грачанице,
а Крново, његове главице,
од снијега избављаше сунце.
Бојовићу близу Видрована
би депеша радијом послана
да покрене герилске одреде
и са војском пође у нападе
да јуриша пут Никшића града
ко са Савом жестоко некада,
јер се тешке сада воде битке
на Неретви за све рањенике!
Тад Бојовић низ Војник планину
преко Гвозда у Луково мину
и у село Коњско, у планину,
позва хитно сву своју дружину
да се скупе испод Лукавице
партизанске нове јединице.
Но се роди подмукла издаја,
па четници Станишића Баја
тајно дошли ноћу у тишини
опколили Коњско у планини
и довели бјеху Талијане —
ако муке буде, да их бране.
Јави неко Бојовићу младу
да је пао јутрос у опсаду.
Четник неки чврсту вјеру даје
нек не гине, нека се предаје.
Тад Бојовић. мушки се понесе
и одлуку пресудну донесе:
„Нек сељаци сви кући остају,
породице дако сачувају!". . .
Тек то рече пође у иједу
и на прву наиђе засједу —
четници га зову рад предаје
одговор им он бомбама даје,
па на јуриш искусна ратника
проби први обруч од крвника;
други обруч — сви на њег пуцају
и напријед проћи му не дају,
опет бомбе баца Бојовићу
и проби се зори у расвићу;
трећи обруч кад на њег навали
Бојовић се са машинком брани,
јер му обје ноге поломљене
па не може више да се крене —
залегао на ледину равну
пјева пјесму о времену славну,
пјева пјесму док му крв се слива,
и сјећа се Новаковић Ива. . .
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Крново (ноћу) 4. III. 1973.
Нема коментара:
Постави коментар