Прим. Др Алекса Мирановић – Леко
Црногорске јуначке пјесме
( I )
Титоград
1974
ЖЕНИДБА БРАЋЕ БАНОВИЋА
I
Лијепо је кићене сватове
за невјесте младе слати зорне,
но је мука женидба јунака
са зрнима убојних пушака!
За Сарапе зна се од давнина
од злих дана Црнојевић Ива —
све бирани људи и горштаци
и поносни ко с Дона козаци,
а по пушци све им људски бива
ко у дому Бановића Ива. . .
историји да китиш странице
са огњишта зорне Прекорнице,
кад у томе радосноме дану
на дворове ко гром туга бану!. ..
Старац Иво, глава породице,
из поносног села Прекорнице,
код огњишта искупи синове
и чланове фамилије своје,
и још уз њих, на кућњем састанку,
дивну Анку, цурицу Личанку,
чије очи ко звијезде сјају
да погледом орла стријељају,
а њиха се идућ. на пропланке
ко лијепа вила кроз облаке,
што напусти Бачку тог прољећа
с породицом Ива Бановића,
јер је Анка, та дјевојка фина,
вјереница Ивовога сина,
комунисте Бановића Пера
што се бори за власт пролетера
и слиједи Лењина заставу
ко што борцу доликује праву,
а отац је одавно му река
да се бори за правду човјека.
Ћути старац уз мрке погледе
глади брке дуге а сиједе,
накашља се па узе машице
и разгара ватри жеравице
осмјехну се и изведри лице:
„Нек се крде јагњад ко искрице"
та му мисо сину изненада
па синове очински напада,
напада их и ко да их кара
што га сваки годинама вара,
варају га ко дијете мало:
до женидбе ко није им стало
па све нешто ћуте и чекају
и нечему бољем се надају,
па им старац каже у бијесу
да синови ко други нијесу
и рече им, при том се љутећи:
„Ноћас нећу преко тог пријећи,
нећу да ми у кревету спава
с мојим сином снаха невјенчана,
као да смо какви невјерници
а не прави стари Црногорци!
Но слушајте, ви орлићи моји,
у памети мојој како стоји:
у неђељу јула тринестога
хоћу свадбу у сред дома мога!
Зовите ми кумове, рођаке,
пријатеље наше куће јаке,
да обичај стари учинимо,
да вас оба, срећом, оженимо.
Ти ћеш, Перо, с Анком се вјенчати,
а стотину свата ћу послати
у Бајице, кућу Обилића,
за ђевојку у Мартиновића,
мене Перо познаје одавна
и даће ми Јошу за Душана.
њено лице сија сваког дана
ко под Ловћен Бока дуж Јадрана,
и љепше је нема на Балкану
ко да ј расла за сву Зету равну
коса јој је ко на глави круна
у Данице старога Перуна,
нек ми зора свијетле неђеље
то велико донесе весеље
нијесмо се дуго веселили
од како смо Бачку оставили
и ту дошли, у ове главице
поноснога краја Прекорнице,
ђе туђина нога не загази
и ђе човјек на човјека пази,
ђе орлови слободно крстаре,
за туђина ђе људи не маре!"
Дивна дјеца послушаше оца,
мила оца, врсна Црногорца,
ал не слуша госпођа му Анђе
већ Ивовом плану ману нађе:
„Господару, Бановићу Иво,
као мајци много ми је криво
да два сина једанак женимо
и у кућу снахе доводимо.
Ја сам чула да људи причају:
тако снахе срећне не бивају,
а и није баш нужда велика —
може млађи мало да причека,
нек кроз мјесец буде свадба нова.
то је трошак десетак овнова
пријатељи да нас не прекоре
за обичај наше Црне Горе!". . .
Намрди се Бановићу Иво,
би му криво, рече заједљиво:
„Ко зна какви могу доћи дани,
јер су Њемци и Русе напали. . .
дух Његуша неће затајити
но сваки час ту може планути,
неће Црна Гора мировати
нити туђе ноге посматрати
да се јади од римских војника
од Ловћена врте до Шавника
и да газе земљу соколова
од крвава Скадра до Грахова,
па се журим да женим синове
да не касним, прилике су ове,
а моји су пријатељи људи
разумјеће зашто тако судим,
ионако дугују пецива
за обадва када женим сина,
нек ме казне због моје пресуде
свак из куће да на свадбу буде:
нек невјесте колијевке носе,
чак и бабе нек дођу у госте,
доста биће меса печенога
и чувена сира његушкога,
па погаче из зетске равнице
и лијепа вина из Црмнице.
Нек весеља остане нам слика —
ко зна шта нас чека од крвника,
јер ужасне слутим дане бола
видим битку са Вучјега дола —
огањ хвата све ове главице
и рађа се ко поново сунце!". . .
I I
Стао мјесец блијед у висини
а сунце се смије на планини,
рекао би да сунчеви зраци
по косама скачу ко јагањци
шетају се шумама, плочама,
и њихају ко пчеле с ружама,
пирка вјетар од Јадранског мора
а орлови лете преко гора,
Прекорницу прекрили облаци
и тробојке на кући барјаци,
на ливади — овнови се пеку,
а под волтом печења сијеку,
испред куће Бановића Ива
игра коло — жени оба сина,
револвери грме ко топови,
одјекују бомбе ко громови,
и пуцају момци из пушака
те од дима слика је облака,
бруји дјечја граја по сокака
ко пред школом несташнијех ђака
и цирикћу хватајућ јабуке
ко зрикавци усред жеге јулске,
одиве се праве суретима,
па на коње — међу сватовима;
скупили се Ивови рођаци
а пристижу пријатељи званци;
дочекују Перо и Душане,
дочекују Анђа и Иване,
а Анка је права љепотица
и у послу као препелица.
Почела је свадба и весеље
и Ивове већ одавна жеље,
па се старац међу народ шеће
и сретнијег од њег бити неће
када сјутра пред олтар црквице
паровима угледа вијенце,
а нада се: за годину дана
унуке ће држат у рукама,
пјеваће им пјесме о Ловћену
и крваву Скадру на Бојану
изгубљеном тамо у даљине
у даљине језерске тишине,
гдје се сунце рађа виш равнице
да утоне у грдне тамнице,
јер му нема сјаја без висина
нит љепоте без гордих планина. . .
Зађе сунце, треба вечерати
док мрак није почео падати,
старац Иво позива сватове
да сједају за пуне столове,
па у руке узима здравицу
и наздрави озарен у лицу:
„Здрав ми, куме, соја господскога
и велико благо дома мога,
стари свате, братска перјаницо,
и војводо, рођо, узданицо,
здраво да сте, бирани сватови
и ђевери, браћо соколови,
здрави, зете, мили барјактару,
весели се лијепоме дару,
сјутра ћете с пута далекога
окитити срећом дома мога;
ко не може ко вук издржати
и ко хајдук не зна нападати
нек не иде сјутра у расвића
за ђевојку у Мартиновића,
јер обичај ко они, имају
кад ђевојку сватовима дају
па вас молим: чарке се чувајте,
али образ ни за шта не дајте —
боље вам је погинути свима
но оставит ману сватовима!
Нек ђевери пазе кад се крене
да се Јоша браћи не окрене,
да не личе дјеца на ујаке
но на наше куће и оџаке.. .
А сад видим, међу сватовима,
да Николе Филипова нема,
да ми нема главнога ђевера;
чекаћемо док прође вечера,
па ако га не би до конака —
за ђевера другог ћу рођака!". . .
Не заврши ријеч стари Иво,
кад Никола знојав улазио,
дојурио ко вук из планина,
као каква сура орлушина —
погледује сватове и јело
а жиле му удриле уз чело.
Сви нијемо гледају дјевера
као да их са весеља тјера,
слуте нешто као погибију
па нит мислит нит зборит умију.
Но се Перо присјети у болу,
осмјехну се и пита Николу:
„Је ли, брате, стигло да идемо
и кад треба у бој да кренемо?"
Ко да тиме отјера биједу,
отпочео Никола бесједу:
„Сјутра ћемо зором на уранку
у загрљај рату и устанку,
глас послати из брзих пушака
и покличе новијех јунака
до војника Римске Империје:
Црна Гора да њихова није!
Све су чете ноћас у покрету
да с туђином у зору се срету
запало је нашу Прекорницу
да им не да проћи Обзовицу;
јер чим почну битке у брдима
Талијани поћ ће из Цетиња,
па предлажем: ноћас до расвића
у Бајице, до Мартиновића,
нас десетак свата да идемо
и да Јошу ноћу доведемо —
сложиће се пријатељи с нама,
јер за бој су сви у припремама.
Нек се рано обави вјенчање,
јер ко знаде какво биће стање
кад загрми на свакоју страну
и прави рат почне на Балкану!"
I I I
Зора руди а недјеља свиће,
Црна Гора љепше имат неће,
потмула је јека, небо пара,
од црмничког града Вирпазара
носе тутањ врхови планина
до Ловћена, планинскога џина.
Сва се Црна Гора ко лав треса,
ко да слушаш страшна земљотреса!
Пожурише свати Бановића,
пробудише и попа Костића
па му Душан Бановићу рече:
„Устај оче, устај имењаче,
ну црквена отвори нам врата,
да ти вјенчаш нас двојицу брата
док се није борба распламсала
и у наше крајеве стасала!"
Поп дохвати ту мантију црну,
на широка плећа је нагрну,
крст ухвати у лијеву руку
а у десну московку подугу,
па из села, са широк сокака,
он повика ђака црквењака
Вучковића да отвори врата
за стотину Бановића свата.
Пред олтаром у реду младенци
на главе им вјенчања вијенци
пуна црква дјеце и народа
а пред црквом свати и господа,
сви опјени али не од пића
већ од среће браће Бановића.
Но глас чу се са врха стијене,
глас личности далеко чувене,
Лењинова одана војника
комунисте, борца и ратника —
то Лаличић Марко виче Пера
Бановића, борца пролетера:
„Мили друже, Перо Бановићу,
хитно зове Љубо Вучковићу,
ево нама од Цетиња града
талијанске војске и напада!
Пушконоше зови Прекорнице,
па на косе хитно Обзовице!
Пази да се не прекине веза
и понеси пушкомитраљеза,
кад сломимо грдне Талијане
вратићемо сви се на вјенчање.
Нек Љуботињ памти свадбу вашу
и побједу, надајмо се, нашу,
да се битка и свадба салију
и да скупа красе историју,
нек причају покољења мила
каква ј борба данас овдје била
за слободу Јужнијех Словена
Црне Горе крша и имена!"
Чуше свати и чуше младенци
да се журит треба Обзовици,
па Бановић Перо проговара:
„Вјенчање се прекинути мора,
јер ми, попе, одмах сад идемо
а послије битке да дођемо!"
Поп се Костић озбиљно наљути
па повика и сви ће га чути:
„Не може се обред прекидати,
нема цркве која ће вјенчати
ако би се сада прекинуло,
то још никад нигдје није било.
Но вас молим мало се смирите,
па у борбу послије идите,
ја ћу с вама, нећу остајати
и нећу вас у боју издати!"
Не послуша Перо Бановићу,
не послуша Душан Бановићу,
не слушају кићени сватови,
нити званци свадбе соколови,
чак ни Иво Бановић не слуша,
нит иједна с Прекорнице душа —
сви одоше, попа оставише,
и у руке пушке ухватише.
И поп тада дохвати московку
и за њима отиде у скоку,
чак и дјеца трче с Прекорнице
пут врлетних страна Обзовице. . .
Да погледаш косе Обзовице —
сретоше се двије извиднице,
побише се из брзих пушака
уз поклике храбријех јунака.
Одмах затим чуше се команде
и сва војска у заклоне паде —
Талијани поред пута сама,
Црногорци врховима страна,
па запуца на свакоју страну
ко увијек што је на Балкану.
Грме пушке, бомбе и бацачи
за три сата не знаш ко је јачи,
док нијесу групе Талијана
у нереду бјежале по страна
остављају мртве и раљене
и крваве за собом стијене
а лове их брзи Црногорци,
дивни момци — још храбрији борци.
Но Бановић Перо погријеши
кад устаде и кад се ријеши
да остави пушкомитраљеза
из којег се расипала језа.
Узе само револвера свога —
официра гони рањенога
и тјера га од стјене до стјене
Обзовицом, кроз врлети њене,
да га жива ухвати у руке
сијече му на путу окуке!
Не запамти што ратници стари
млађима су увијек причали:
„Ако раниш својега крвника,
ти не иди трагом рањеника,
јер га може срећа послужити
може ти се одмах осветити!"
Сретоше се код једне увале,
истог трена револвере пале —
уби Перо официра млада
уврх чела и одмах му пада,
но и њега крв обли по лицу —
погођен је у сљепоочницу!
Занесе се и осмјехнут пада
рече само: „Ја се вјенчах сада!".. .
IV
Иду дани а борбе се нижу
устанци се широм земље дижу
ко вулкани кад по реду плану
и покажу лаву усијану,
те фашисти Рима и Берлина
већ се свете Јужним Словенима.
Хитлер шаље војске да кидишу
да народе са Балкана бришу,
али свака њина офанзива
партизанске бригаде родила,
куд год крену у нападе вуци
свуд чекају на нишан хајдуци!
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
А при крају на фронту сремскоме —
куд ће Њемци на злом путу своме!
Страшна битка већ недјељу дана
на положај Бановић Душана.
Ту батаљон устукну крвника
код равнога мјеста Товарника,
ал у једном трену изненада
опет Њемац крвнички напада.
Бјеше доба од смираја дана,
сунца нигдје више пољанама,
кад до пункта штаба и команде
долетио командант Бригаде,
па повика млада команданта
Бановића Душана позната
и његова комесара драга
из Пипера Божановић Драга:
„Хајдмо брзо пут оног дрвећа,
ево Швабе нама иза леђа!"...
Њих тројица пут дрвећа креће
и сретоше Њемце међ дрвеће —
има близу педесет Њемаца,
а спрам њих су само њих тројица!
С крвником се мушки погледаше
и бомбама ручним дариваше,
крагујевке бомбе боље биле:
десетину Њемаца побиле,
дијели их десетак метара
пустог пута и шумског честара,
гађају се огњем из пушака
и по неком бомбом без престанка.
У мрак први тридест партизана
долетјеше са разнијех страна
те на Њемце јуриш учинише
и кроз шуму дуго их гонише,
но несрећа дође изненада
те командант Бановићу пада:
обије му ноге погођене
из машинске пушке нагрђене.
Превише му на брзину ране
и Драго га узео на раме,
па понесе команданта свога
да га спаси тешко рањенога.
Но љекари друго не могоше,
већ му обје ноге одсјекоше.
Оста Душан тужан у болницу,
Драго оде водит јединицу —
јер још трају притисци крвника
око пуста мјеста Товарника.
Рана зора донесе несрећу,
превелику, да не може већу:
улетјеше Швабе у болницу
направише страшну касапницу
и поклаше тешке рањенике,
беспомоћне, уз дивљачке крике.
Кад у собу ушли партизана
команданта Бановић Душана,
тад Бановић ручне бомбе баца
испод себе и испод Њемаца —
уби себе и поби убице
славни херој славне Прекорнице!
Цетиње- 29. XI 1973.
Нема коментара:
Постави коментар