ВУКИЋ ГОШОВИЋ

Прим. Др Алекса Мирановић – Леко

Црногорске јуначке пјесме  

( I )

Титоград

1974

ВУКИЋ ГОШОВИЋ

После славне на Јаворку битке

позва Сава борце заточнике,

сједе с њима на траву зелену

на зелену траву некошену,

баца поглед по голих врхова

и пут својих дивних соколова.

Кад погледа на голе стијене

мислиш: нове битке су смишљене,

кад погледа пут Никшића града

тад помислиш: биће покрет сада,

а кад гледа борце из бригаде

чини ти се: то већ свако знаде —

сад ће овдје одмах да се бира

јединици храбра командира,

но сви ћуте, стрпљиво чекају,

да славнога Саву саслушају.

Најзад Сава рече друговима:

„Колко Куча међу нама има,

би ли когод међу вама мога

за Вукића Гошовића друга

да ми каже за чврста војника

за сељака и нашег пјесника,

има ли га игдје данас жива

ил му рака негдје кости скрива,

јер не прође ни недјеља дана

да не сањам њега партизана,

а ако је битка с фашистима

тад га видим у тешким ланцима. .

бјесмо једном на муку велику

какву само пожелим крвнику,

тад смо ријеч један другом дали:

један другом вазда помагали!

Ивановић, комесар из Куча,

међу свима отресито прича:

„Ја познајем Гошовић Вукића

и браће му тридест Обилића

пошли многи у наше бригаде

ал за њега слабе су нам наде.

Када оно прошлога прољећа

издајничка сила понајвећа

нападаше на нас партизане

и довели бјеху Талијане,

ми из Куча тада одступисмо

и завичај драги остависмо

да дивљају њиме издајице

ко планинске звјери и лисице,

тада Иван и команде наше

Гошовића у Куче послаше

да припреми као извидница

и повратак наших јединица,

јер су Кучи Гошовић јунака

цијенили ко војводу Марка

и вољели ко бистра сељака

поштовали ко свога пјесника

што опјева борбу и слободу

свом сељачко-радничком народу.

Гошовић је с висока Крнова

ноћу ишо до Кучких Комова,

пролазио кроз пусте планине

а дању се крио у пећине.

Ноћу сађе у Куче камене

на домове закуца ледене,

нека кућа никог не имала

ко да ј људе тама прогутала,

негдје опет неће да отворе,

негдје дрско са њиме говоре,

на грдне га муке све то стави —

од сељака коме да се јави!

Мјесец дана прелазио Куче

од границе до брзе Мораче,

од Цијевне и тихе Рибнице

до врх села и Кучке литице

дању с попни на јелу високу

или сиђи у јаму дубоку,

негдје узми јагње из торине

или пчелу дивљу из планине

негдје кромпир из зграде извади,

и није му толико због глади —

но су муке како наћи људе

да му неко од помоћи буде. . .

Но је много по Куча четника

наше свете борбе издајника,

па се брзо пронесе гласина:

Гошовић је по кучких планина,

и преду се приче свакојаке

те четници хапсе му „јатаке",

неко вели: сам је у Кучима,

други кажу: страшну чету има -

све дивове пролетере љуте

и са њима још руске регруте,

о оружју читаве легенде

у причама њихових слиједе.

Други кажу да се тајно креће

и да Куче убијати неће,

већ да пише пјесме о устанку

о устанку и општем састанку —

биће пуних три стотине страна

кад му књига буде оштампана!

У тој књизи у пјесмама пише:

ко Куч јесте да не иде више

с Римљанима и дрским Њемцима

и краљевим мрским четницима,

већ да иду у чете јунака,

за интерес радника-сељака,

нек слиједе идеје Лењина

у бој већи од свих од давнина,

јер ће брзо партизани доћи

па Куч сваки треба с њима поћи

као што су Кучи били стари

кад су турске куле нападали. . .

Четници су у Куче камене

дигли чете у хајке паклене,

но Вукићу нигдје трага није

илегалац превјешто се крије

ил га крије народ у Кучима

који борце своје радо прима.

Но несрећа изненада бану

ко олуја о Петрову дану!

Бјеше Вукић у мјесецу јулу

дохитао једноме катуну,

па уморан од далека пута

одлучи се пун пркоса љута —

у појату једну одмах уђе

да ту чека зору и свануће.

Тек што сунце бјеше огријало

чобанче је на катун стасало

као свакад рано у планину

кад угледа четничку скупину —

пред катуном сједе, одмарају,

друштво своје с акције чекају.

Крену чобан да одвеже краве

да их тјера да му пасу траве,

но се једна одвезати не да:

маше рогом и пријеко гледа,

а све граби и једе сијено

ко да јој је вријеме суђено.

Препаде се чобан па изађе

и четнике на окупу нађе,

па им рече што му крава ради

као да ће да цркне од глади,

замоли их да му помоћ пруже

да некако одријеше уже.

Три четника одмах устанула

и у шталу код краве банула,

кад виђеше чудо невиђено

крава једе с човјека сијено

обије му ноге откривене

једна преко друге пребачене

поред ногу кундак пушке вири —

један тргну пушку да га смири! . .

Четници се нијемо гледаше

један оде па тад сви дођоше —

уграбише човјека што спава

уграбише Гошовића лава,

свезаше му руке наопако

па кроз Куче са њиме полако,

до Забјела близу Подгорице

до логора и тешке тамнице.

Сад је Вукић. у кући Мучића —

пише пјесме задње свога жића,

а смрт чека часа свакојега

и помиње друга Саву свога,

а све каже: „Из Босне бригаде

једине су у затвору наде!". . .

Гледа Сава сваког партизана

па дозива Бојовић Душана:

„Брже Душко, везу за Никшиће,

јер се бојим да нам касно биће,

талијанску нудите команду

да нам друга Гошовића даду —

даћу њима да команда бира

од њихових до три официра

а које смо у сукобу горку

заробили јуче на Јаворку!". . .

Успје веза друга Бојовића,

замијени Гошовић Вукића

и ево га на Јаворак дође

па весело право к Сави пође —

ту се грле сва их војска гледа,

али ратна несрећа им не да

да прославе, да се испричају,

опет мрски Њемци нападају.

На Сутјеску пусту отидоше

и у бици заједно падоше —

остануше пјесме нештампане

о пробоју са Сутјеске славне.

Кучи, 30. V 1973.