Прим. Др Алекса Мирановић – Леко
Црногорске јуначке пјесме
( I )
Титоград
1974
САН МАЈКЕ ДУШАНА БОЖАНОВИЋА
I
Шиба сјевер с пиперских планина,
пада ледна киша по долина,
ломи вјетар гране са дрвећа,
грми, тутњи а меће свијећа,
пала тама, туку се облаци,
побјегли су у куће сељаци,
завијају вуци и планине,
склониле се птице у пећине,
дрхти стока покисла у штали
а пси тужно чуче у ували.
Невријеме дошло изненада
усред љета са пуста запада.
Седам дана непрекидно траје
па дан и ноћ да се не познаје,
траје страшна, непрекидна хука —
дошла страшна, превелика мука,
ко страшни суд да је изненада
Пиперима наступио сада,
па се крсте крај огњишта старци
поцрњели баш као угарци.
Шесте ноћи по бурној поноћи
(шта све неће у сновима доћи!)
па се стара Божановић Плана
препанула трипут истог сана:
куд год поглед она да помјера
свуд лик види сједог калуђера!
На огњишту ватру наложила
петролејку лампу упалила,
ослушкује небеса проломе
па Радулу мужу вели своме:
„Мили Рашо, хоћеш устанути
и још већу ватру наложити,
сама нећу зору дочекати
нит у кревет смијем лијегати
јер чим лежем сан ми исти дође
и зла мисо неће да ме прође!". . .
Скочи Радул па јој проговара:
„Бог ми с тобом ноћас, моја стара,
но кад хоћеш причај о сну твоме
какве море мир ти ноћас ломе,
а ја мислим да горега нема
од овога љута невремена
сем да гласи из Босне незнане
за синове наше партизане
стигну пусти у ову планину
да су славно пали у даљину!". . .
II
Рече Радул па тишина била
потом Плана о сну наставила:
„Вријеме је исто као сада:
све се руши, ништи и пропада;
бијах пошла у село Стијену,
кад ево ти стари калуђеру —
сиједа му крије груди брада,
очи црне, сузне, пуне јада,
на глави му црна камилавка
а на ноге нема ни опанка
но му босе и све у комате,
распаране панталоне млате
па их скрива као ноге змија
нека црна дугачка мантија,
златни крст се испод браде сија
а из ногу црна крв избија,
гдје год стане остави трагове
по плочама од крви његове,
а прати га народ из Пипера
ко да ура последња их тјера,
на стијени стоји ко утвара
окупљеном свјету проговара:
— Ко год има у војсци војника
нек ми биљег донесе ратника,
казаћу вам за судбину њину
гдје ко оста и како погину!
III
Пожурио народ из Пипера
са стварима испред калуђера
носе виле, косе и мотике,
старе књиге и бораца слике,
донијели српе, косијере,
и кошуље, капе и џемпере,
наслагаше на велике рпе
свакојаке ствари и закрпе.
Калуђер се са плоче упути
и стварима Радеће приступи,
гледа, гледа, па дохвати косу
и замахну као на откосу:
— То је коса Петра Матовића
пролетера и сивога тића —
остао је на Златноме бору
јуришајућ на Њемце у зору,
а пао је ко комесар чете
на прилазу код Фоче проклете!
Па скупини приђе Церовице,
ђачку капу принесе пред лице:
— То је капа Перковић Новака —
у Имотском нек га тражи мајка,
вратиће се у ове планине
када стане сунце у висине!
Код скупине стаде из Ожега,
узе слику ко да гледа њега:
— То је слика делије момака
Радевића Велимира ђака,
док Сутјеска у кањону креће
умријети такав јунак неће!
А калуђер у мисли дубоке
узе слику с Пиперске Ријеке
па је гледа ко ђак Обилића
слику Сава Радовановића:
— Овом орлу сломили су крила
близу Кључа, кад је борба била —
док постоји радника, сељака,
сјећаће се таквога јунака!
Ни Завале ствари прошо није,
узе вилу Пилетић. Милије,
па ће рећи чим је руком таче:
— Тај остаде код ријеке Праче —
кад Вежешник постане долина
вратиће се дома та банина!
А кад нађе ствари из Рогама,
узе капут бившег жандарма:
— То је капут Влаховић Вуксана
што је тешких допануо рана
кад јуриша Прва пролетерска
на крвника код Хана Пијеска!
И кутију подиже без муке
окреће је и гледа у руке:
— Некад, то је било техничара
из Рогама комунисте стара
Вукановић јунака Јована
код Фоче је зла коб стигла бана -
кад пресуши тиха Зета вода
тад ће доћи код свога народа!
Вељег Брда посматра гомилу
па је са ње подигао пилу:
— То је пила дивна Црногорца
Божовића Вујадина борца
који храбро код Соколца оде
и погибе у Бијеле воде.
А ово је „Историја" мила
дивна књига Брковића Мила,
чекао је тешке офанзиве
Иван-Седлом да Њемац не мине
и остаде сред суре литице
на прилазу пусте Јабланице!
И док чујеш како плачу жене
он предмете гледа из Стијене,
па дохвати мараму свилену
наоколо вјешто извезену:
— То је био украс другарице
што погибе млада код Ситнице,
што код Града Мркоњића вене,
Бешић Олге из села Стијене.
А остаци од стара пасоша
исправе су Божовић Милоша,
но питајте преживјеле борце
из његове чете Црногорце
како бјеше код Кључа камена
и за дивна комесара њена —
кад његова матурска диплома
сама крене из роднога дома
па у вишу школу сама пође
тад ће Милош да вам дома дође!
Па занесен као усред збиље
гледа ствари из села Копиље,
рјечник узе матуранта млада
комунисте Љумовића Влада:
— А овоме славном командиру
споменик ће на Златноме бору
свако јутро сунце огријати
и никада неће умирати.
Па се опет дохвати гомиле:
— Ово срп је дјевојчице миле,
неће она њим жњети пшеницу
нит завити косе плетеницу,
јер у Фочи неста дивног бића
красне Стоје Вукашиновића.
Још калуђер у ријечи био,
косијера оштра дохватио:
— Сјечиво је зорнога младића
баш Спасоја Вукашиновића,
Њемци су му пете офанзиве
врелом крвљу натопили њиве,
па на њиву кад вас зове мајка
сјетите се Спасоја јунака.
Сјетите се радника, сељака,
за слободу палог борца свака!
Па прилази калуђере стари
гдје су с Близне насложене ствари,
подигао џемпер око врата
Поповића Бошка матуранта:
— Сутјеска је овога војника
прогутала као рањеника,
а још тежу рану је задала
што свједока ту није имала
па да прича како рањеници
изгинуше на плахој ријеци.
Па кошуљу после тога узе
Иванчевић Миленка ил Мусе:
— Нек његови крену најмилији
да га траже гори Романији
може бити рећи ће им шума
гдје га смртна сустигнула ура.
— А ова је књига овдје дана
Поповића борца Радована —
питаћете Сутјеску ријеку
кад Радован прође је уз јеку,
је л далеко од Саве остао
да би мртав стражу му чувао —
нек се Њемци и мртвијех плаше
широм дивне домовине наше.
А лимица што оштри сјечива
Поповића то је Радомира
којег знаду борци партизански
под надимком Радомир Близински,
прође битке искусна војника
до Палежа код Калиновика,
ту не мога да прође никако
јер опсаду није проћи лако! . ..
IV
На том скупу никог из Црнаца
те ја молих калуђера старца:
— Хајде, стари, до мојега села,
до Црнаца на крају Пипера
да ти причаш у нашему селу
о свакоме борцу пролетеру
и ја тамо имадем синове,
него хајдмо на наше дворове
умићу ти ноге са лисијом
очистити ране са ракијом,
даћу теби преобуку сина
униформу стара официра,
скоруп ћемо куват од оваца
а за пут ти дати и новаца,
да бос грдан не пртиш пртине
и снуцаш се кроз ове планине!
Приста старац, успут проговори
ал за нашу дјецу још не збори:
— Селу Црнци прецрно се пише
јер у њему не имаде више
Брновића Петра ученика
дивна дјечка и млада војника —
остао је у Бијеле Воде
код Соколца кад патрола оде,
и с њим тога јануара клета
вјерни друже Љумовић Вучета,
па матурант Љумовић Милика
људски примјер одана војника
с фашистима у бој се не мире,
и Љумовић с њима Драгомире
па Милисав Ћетковић јуначе
никоме се у бој не помаче —
падали су ко откоси рани
ови дивни борци партизани.
А Поповић дивни Радивоје
од болести у Фочи умро је,
јер то бјеху предалеки пути
тешки да га поднесу регрути
а камоли изнемогли људи
гдје мраз само смрзавања нуди
ко што бјеше на Игманском маршу
у ноћ тешку, језиву и страшну!
У високе шуме Зеленгоре
залуду се рањеници боре,
памтиће их домовина њина
Глигоровић ко борца Војина —
када Шваба офанзиве пете
дочека их на кланце проклете!
Офанзива пета борце бира
изабра и Џанкић Велимира,
осташе му књиге и дипломе
ко многима у боју овоме,
да су вјечне ране у домове
ко крстаче на пусте гробове!
Кад смо били селу прилазима,
упитах га откуд зна о свима.
Он ми рече: не постоји тајне
у свијету коју не познаје,
ко што види зору и Даницу
види судбу сваком појединцу.
Тек промислих да упитам старца
куд су сада наша мила дјеца,
препадох се и скочих дрхтећи
и три пут ће исти сан ми доћи,
па не имам мира никаквога
јер чим легнем видим старца тога,
и бојим се: рећи ће старина
за четири наша дивна сина,
што се боре као пролетери,
да су пали ко многи Пипери
и ко многи млади Црногорци
Лењинови племенити борци!".. .
V
Осмјехну се Радул па јој рече:
„Не плаши се, жено, ово вече,
то сан није као што су прави
но ријечи које су на јави,
чим си легла и мислиш заспала
на врата је рука закуцала,
па ја скочих и отворих врата
кад угледах да те језа хвата,
рањен борац наслонио раме
на вратницу па вири из таме,
а с огњишта свјетлост на њег пада
па ми рече молећиво тада:
— О сељаче, огњишта ти твога
прими мене под кров рањенога,
ране су ми тешке по ногама
а напољу свуд је густа тама.
Ја сам борац Прве пролетерске
и рањеник са рјеке Сутјеске,
од Чева сам гњезда соколића
из јуначке куће Вукотића.
Невријеме, глад и мука љута
тјерају ме да скренем са пута,
ако волиш борбу за слободу,
добро својој земљи и народу,
немој мене туђину предати —
љепше ти је одмах ми казати
да ја идем од куд сам дошао
макар кући никад не стигао,
јер страшније ништа неће бити
но невољна подмукло убити —
тад проклество на потомство пада
људске среће ту нема никада.
Ако ли ме не можеш примити,
бар ми можеш кућу показати
Божановић с Црнаца Душана,
мога друга из најцрњих дана! . . .
Тад за руку узех рањеника
и нахраних тешког мученика,
још му превих ране на ногама,
па му тада рекох све о нама.
Не може се смјестит у кревету —
дуго прича за Сутјеску клету,
но сан га је најзад савладао —
ко дијете мирно је заспао.
И ја мислим: ти си причу нашу
чула ноћас ко истину страшну,
чекаћемо нека се одмори
па ће да нам о дјеци говори!". . .
VI
Прошло подне, Вукотић се буди
а Плана га као сина нуди
и Радул му доноси дувана
љешанскога мирисног жућана.
Не чекаше тешки рањениче
да питају, већ сам им отпоче:
„После страшне битке на Пљевљима
мало здравих оста међ борцима
да крваву наставимо борбу
па смрт наћи ил видјет слободу.
У Рудом се малом искуписмо
пролетерску бригаду створисмо,
и тога сам упознао дана
Божановић лијепа Душана —
као соко који има крила
шеташе се међ храбрим борцима;
ограших се када се сретосмо
и поздраве другарске рекосмо:
Имаш поглед, рекох му, јунака
мога стрица Вукотића Јанка,
а он мени тако одговара:
Твој је поглед Пилетић сердара!...
Предуго је наше ратовање
широм Босне у најцрње дане,
обојица курири смо били
и на страшна мјеста долазили —
одГоражде преко Романије
гдје те крвник с невременом бије,
преко Ливна пуна горких јада
и пустога Мркоњића Града
посебна је прича за Неретву
и Сутјеску ријеку проклету. . .
С Љубом смо се ријетко гледали
кад би предах у борби имали,
а кући смо понекад писали
да би штогод о нама сазнали,
но ко може дочекат војника
код толико у земљи крвника —
чекају те Њемци на нишану,
па усташе за леђа ти бану,
кренеш тјерат црне Талијане
но четници предано их бране,
таман мислиш да си избјегао
опет крвник испред тебе стао,
данас сиђеш у какву долину
а сјутра ћеш у пусту планину,
данас хране колко хоћеш има
затим десет дана ништа нема. . .
оваквог ти нема ратовања
од Косова до данашњег дана,
нит је било бољијех јунака
но што роди партизанска мајка!
Бјеше битка на Златноме бору
са Њемцима у крваву зору,
ту нам многи изгибоше борци
дивне земље дивни Црногорци,
тешкоће нам веље причинише
и Душана лакше ту ранише.
На Боровну бијасмо високу
над Сутјеску ријеку дубоку
у пробоју пете офанзиве
кроз њемачке линије језиве,
а таквога пакла и ужаса
нит тежега ратничкога часа
није било нити може бити
откад човјек може запамтити! —
авиони уз ужасну хуку
и топови непрекидно туку,
а сред тешке јеке и топова
чекаш јуриш њемачких вукова —
обојици топовске гранате
сломише нам ноге у комате.
Ал је храбра наша војска мила:
рањенике ставља на носила
па их носи све испод Кошура,
Зеленгором и преко Закмура
и у пробој преко Миљевине
до источне Босне у планине —
до болнице гдје нам нада свиће:
у малено мјесто Шеховиће,
доктори нам превијају ране
а сељаци све доносе хране.
Ту смо били неколико дана
и боље нам бијаше од рана,
а Душан нам говораше свима:
када рат се сврши са Њемцима
и жив ако изађе из рата,
наставиће школу за пилота,
авионом небо ће да пара
и бољега неће бит чувара
наше дивне земље најмилије
широм наше све Југославије! . . .
Крајем јуна, мрак тек што је пао
а пун мјесец бјеше изашао
па се блиста дивно Шеховиће
као сребро росе у расвиће,
одјекују пјесме и поклици
у цијелој ратничкој болници.
Нас неколко лакших рањеника
испраћасмо групицу сељака
која нам је донијела храну,
а усташе изненада бану!
Нападоше мучки рањенике
и побише уз дивљачке крике,
ту је вама Душан погинуо
ту се његов живот угасио.
А остала ваша дјеца мила
још се боре и још су вам жива.
Ви ћете се поносит Душаном
као небо својом зором раном,
не може вам никад умријети
у младима вјечно ће живјети.
Милош да је умро код оваца
код оваца и код јагањаца,
не би био у свакоме строју
вјечни узор и понос у боју!
Улцињ, 24. VI 1973.
Нема коментара:
Постави коментар