ПИСМО АНКЕ КНЕЖЕВИЋ

Прим. Др Алекса Мирановић – Леко

Црногорске јуначке пјесме  

( I )

Титоград

1974

ПИСМО АНКЕ КНЕЖЕВИЋ

Тешко ли је у грдној тамници

у Мучића кући мучилици —

авлије су, ко пусте планине,

опасале кулу од зидине

с ћелијама пуним страшна мрака

без иједног сунчанога зрака.

По ћелија чаме несретници

за слободу племенити борци,

сатире их мемла од камена

те од људи остала је сјена;

хљеб и воду ријетко им дају

па смрт страшну по реду чекају.

По зидина широке авлије

нанизане фашистичке змије,

најежени ко њини злочини

у кошуље црне обучени,

ко гаврани стоје изнад јама

у рукама с машинским пушкама;

на капији стража удвојена —

на бјекство је нада изгубљена.

Мора да су људи од челика

и моралом одлучних војника

те се боре за Југославију

и све људе одане Лењину!

Не чудиш се борби мушкараца,

тих Брђана и Црногораца,

јер је њина традиција стара

да туђина неће господара,

но се дивиш како Црногорке,

било жене а било дјевојке,

јуначки се држе у самици,

у Мучића кући мучилици.

Читај писмо лијепе дјевојке,

матуранта и младе скојевке,

што написа пред плотун пушака

двадестога вијека дивљака,

и са каквим моралом се бори

остајући понос Црној Гори!

Пише писмо Кнежевића Анка

Црногорка, дивна партизанка,

пише писмо Кнежевићу Саву,

старом оцу, ратнику и лаву.

Није писмо одговор младићу

о углави свадбе о пролећу,

јер ко може у ову прилику

да поклони мисли љубавнику.

Није писмо да паре требају,

да се нове књиге добављају;

јер што ће јој књиге и дипломе

у ужасу и паклу овоме!

Нит је писмо да оцу говори

да јој нису добри професори,

јер они су одличноме ђаку

ко замјена за оца и мајку —

било да је школа у питању

ил марксисти кад часове дају,

ко Полексић историју дивну

ил Томовић Будо о Лењину!

Није писмо за матурску шетњу

драгом земљом или по свијету,

да посматра љепоте планина

ил Приморја и морских дубина,

да опише мјеста и ријеке

и познате градове велике,

ко Дубровник у мјесецу јулу

или дивну Ајфелову кулу, —

нема шетњи кад се свијет топи

и кад Хитлер хара по Европи,

кад смрт куца на свакоја врата

ко час смртни овог страшног рата!

Пише Анка Кнежевићу Саву,

старом оцу, рањеноме лаву:

„Горе главу поносна јунака

у смрт иде твоја кћерка Анка,

омладинка и скојевка млада

из лијепе Подгорице града.

Знам да теби бјеше најмилије

да завршим школу и студије,

па да твоја кћерка јединица

граду родном буде докторица,

да помаже многе несретнике

лијечећи тешке болеснике,

ко што бјеше моја мајка мила

коју ј тешка бољка покосила

па остадох са три брата моја

тешка брига да будемо твоја. .

Но рат дође и тешке несреће

четрдесет прве у прољеће,

па те стара остависмо сама,

јер је дужност најсветија нама

да бранимо земљу од фашиста,

те на позив наших комуниста

полетјесмо ко птице са гране

с Црном Гором сви у партизане,

улетјесмо у огањ ужаса

кад се цио свијет заталаса!...

Но судбина моја, ил несрећа,

ил издајства у граду највећа,

учинише те ме ухватише,

у ћелију тамну затворише,

па фашисти подмукли крвници

мучише ме страшно у самици:

свезаше ми и ноге и руке

да откријем илегалне групе,

и скубу ми косу, плетенице,

да откријем борце и скојевце,

синџиром ми зубе поломише

немогуће од мене тражише:

да ја издам моју Црну Гору

и шпијунка да будем затвору,

да се манем сељака, радника,

и да живим попут издајника,

пендрецима туку по табана

а за дјела знана и незнана,

под нокте ми игле забадају

и већ не знам што ме све питају;

па ме свежу за тешку столицу,

пусте на ме воду капавицу,

у почетку лијепо ме хлади

ал што даље ко да очи вади;

смију ми се док ме тако муче,

по десет ме истог трена туче.. .

Ја се болно смијем са мислима:

„Овако су Павла Корчагина!". ..

Кад фашисти нису ме сломили

у логор су страшни ме бацили —

да умирем полако од глади,

нечистоће и ужасне смради,

ко хиљаде других логораша

из несрећног пуна јата наша.

А одатле, када год им треба,

узимају за стрелиште среда,

ко звијери у тор упадају

и ко јагњад одреда бирају,

па су данас мене изабрали

и у смртну ћелију послали.

Ово грабим, док побјени нисмо,

да посљедње напишем ти писмо.

Горе главу, искусни ратниче,

горе главу, мој премили оче!

Поноси се дјецом међу људе,

јер ће они о нама да суде

да смо пошли ко честити борци

и ко врсни многи Црногорци

да бранимо нашу земљу милу

и да силом ми ништимо силу.

Сад фашисти од страха пуцају,

јер дрхтећи смрт своју чекају;

јер фашисти што би убијали

кад побједи бише се надали,

позната је истина: у муци

најгори су под ранама вуци.

Побједа се примиче велика,

ко и наша наших Савезника,

Америке јаке и Енглеске

и велике Русије словенске,

па се надај кад рат овај прође

да син који жив ти дома дође,

јер не може зла судбина бити

да ћемо ти баш сви изгинути. . .

за Драга се плашим у трен ови

причали су другови његови:

у Краљеву Њемци су дивљали

и раднике многе стријељали,

ма се надам: ја ћу бити сама

из нашега дома стријељана

и жеља ми би била велика

да посљедља жртва сам крвника.

Живи с надом и бори се, старче,

а кад рат се сврши, мили оче,

кад слободне дочекате данке

сјетите се ваше миле Анке.

Ал немојте сузе проливати

и пред другим за мном туговати,

да се не би смијали злотвори

и крвници дивној Црној Гори.

Аманет ти остављам посљедњи:

кад се неком знаном дјете роди,

кад се роди у драгој слободи,

па ти пођеш да видиш дјечака —

реци: да је лијеп као Анка,

као Анка твоја кћерка мила

за слободу која се борила,

за слободу свих Југословена,

свег словенског рода и имена!". ..

Ужасна 'ноћ у Титограду (болница), 19. IV 1973.