МИЛУТИН МАРКОВИЋ

Прим. Др Алекса Мирановић – Леко 

Црногорске јуначке пјесме  

( I )

Титоград

1974

МИЛУТИН МАРКОВИЋ

Марковићу друже Милутине,

јесу ли ти тешке ране дивне,

је ли страшно умријети, борче,

за вјекове славни Црногорче,

је ли мука бит у одступницу

и штитити своју јединицу,

зар се тако своје друштво воли

да се за њег да и живот голи? —

причај нама да о теби знамо,

да се теби и мртвом клањамо,

јер су твоји пуцњи на ријеку

одјекнули у овом вијеку

и подигли Зету земљу милу

ко Шановић у селу Гостиљу,

а прошо је дуги низ година

и многима твоја је судбина,

као велом тајне покривена

ко намјерно да је сакривена.

Али гдје су горе и планине

уставиле сунце у висине,

а камоли хумке и главице

да спријече зраке у равнице! —

јер ко каже да борци умиру

ко потоци на рјеке увиру

и губе се у морске таласе

да о њима више и не зна се,

зар се није Обилића слава

дуго крила са Косова равна,

а сад слава Милошева хода

ко прољеће и прољећна вода! . . .

А Марковић уста из гробнице —

дугачко му осмјехнуто лице,

има црну браду небријану,

јуначке му очи сијевају,

два му брка до врх јагодице

као да су крила ластавице,

стао као војник за параду

а пушка му у рукама младу,

стоји поред храста на раскршћу,

на раскршћу, зори у сванућу:

— Ја сам родом из ове равнице

постојбине Балканске Царице,

гдје је отац Немањића Саве

подизао манастире славне,

гдје су били катуни, пландишта

Иван-бега и браће Балшића,

и гдје нема стопе ни сокака

да гроб није Срба ил Турака,

мајка ми је родом из планина

од оџака Никца од Ровина,

а родих се уз јеку пушака

кад бијаше напад од Турака,

кад ранише Глига Раковића

којему је кућа Петровића

почаст дала и сахрану дивну

испред Влашке цркве на Цетињу,

који стаде у ред великана

које нам је Црна Гора дала.

А мој живот, ко сељачког сина,

бјеше тежак као немаштина,

но и мени свану ко многима

кад идеје стигоше Лењина

и овамо, у ову равницу,

Пиперовић упознах Томицу

те отпочех од ранијех дана

да се борим за радничка права...

А кад земљу издадоше нашу

и отпоче народ борбу страшну

против силе Рима и Берлина,

ја се дигох с мојим друговима.

На Пљевља сам био, у бомбаше,

усред страшне погибије наше. . .

Него сада добро ме слушајте,

што чујете — млађима причајте.

Четрдесет друге у почетку

на Морачу несретњу ријеку

командант нам паде батаљона

Мараш Нико из Бијелог Поља,

и Морача узе вјерног сина

комесара Божовић Војина.

Бјеше зора не може бит гора,

када војска фашиста-злотвора

опсадира у тајноме плану

Горичане и село Махалу,

по снијегу пада сусњежица

а на стражи нигдје нашег борца,

дува вјетар а притисла тмуша

нико не зна откуд туђин доша,

ко доведе и ко нас проказа

по кућама да смо без опреза,

јер је код нас вјера постојала:

Зета не би издајника дала.

Бацач бије, одјек вјетар носи

а митраљез наоколо коси,

пуца пушка, чују се повици,

траже помоћ тешки рањеници,

жене вичу, ситна дјеца плачу,

бјежи народ — сви ће у Морачу!

А Морача надошла ријека

и стала је тутњава и јека,

страшно ју је јутрос погледати

а камоли хладну препливати.

Пробуди ме тутњава и јека

те устадох брзо из кревета,

свуд се чује галама и вика

и гласови јадних пролазника:

„Талијани Зету су напали

већ су борбе у селу Махали,

од Ханова иду на све стране

и у наше крећу Горичане" . . .

Брзо бомбе и пушку дохватих,

још сам сањив ал кућу оставих

и нађох се на овом раскршћу

страшну слику видим у расвићу:

народ бјежи тамо и овамо

ко ројеве пчела кад гледамо

а ширином отуд од Беглака

талијанска иде војска јака,

хоће пресјећ. одступницу села

и већ прве сокаке посјела,

па пуцају и на дјецу малу

низ обалу од стра залуталу.

Ко то бјеше те прође и рече

док плотуни на све стране јече:

„А Мараш је јутрос у Махалу

доказао своју стару славу

и жртвова себе рад племена,

ради Зете новог поколења,

кад повика гледајућ крвника

пун поноса храброга војника:

— Официрска част ми то не даје

да туђину јутрос се предајем!

смртно рањен скочи у ријеку

гдје таласи Мораче сијеку;

исто таква сустиже судбина

Божовића студента Војина,

комесара чете горичанске

и јунака из битке пљеваљске,

омиљеног друга партизана

комунисту и борца ваљана. . .

У том трену са источних страна

иде к мени чета Талијана,

развили се, у стрељачком строју,

и ја тада тргох пушку моју —

чини ми се да ме Зета зове

да је браним од напасти ове,

а лик ми се Лењина указа

испруженом руком ми показа

на фашисте и грдне зликовце

који ниште моје Црногорце

и рече ми оштро ко војнику:

— Не дозволи напријед крвнику,

јер ако се обале дохвате

уништиће сваког ког ухвате. . .

Тад отворих ватру на крвника

скренух на се пажњу противника,

пуцала је моја „крагујевка"

тога јутра до последњег метка.

Талијани, кукавице праве,

у сеоске застали бостане

дебља стабла траже да се крију

а напријед к мени и не смију.

Ја из гласа пјевам, често вичем:

„Нека народ обалом одмиче!"...

Осташе ми само бомбе двије

и ничега више мени није.

Осјетише брзо Талијани

да су мени меци понестали,

па почеше брзо да се јате

да ме жива на јуриш ухвате,

но кад дошли на десет корака

одјекнула моја бомба свака.

Али одјек ко да ме понесе —

само виђех звијезду што гасне,

па утонух у страшну тишину

ко вук смртно рањен у планину.. .

Зета, 30. III. 1973.