Прим. Др Алекса Мирановић – Леко
Црногорске јуначке пјесме
( I )
Титоград
1974
РАДИВОЈЕ РАИЧЕВИЋ – МУЈО
I
Омладинци, дивни Љешкопољци,
а домова лијепих потомци,
ваши стари бјеху од давнина
темељита и људска дружина.
Какви бјеху ваши Љешкопољци
до Стамбола запамтише Турци,
а згоднијих не бјеше момака
нит Балканом бољијех јунака,
као да су расли на Кавказу
а живјели на Царевом лазу —
бистри ко да сваки учи школу
и ратништво на Вучјему долу,
лежу грлећ. пушку кременицу
а уче се на „Горском вијенцу".
Омладино, ведра, бистроока,
као сјајно сунце од истока,
чекајте ме на Марези води
да вам ноћас причам у слободи,
причаћу вам само о једноме
ратном другу из Толоша моме
Раичевић борцу Радивоју —
какав бјеше у љутоме боју
ко на поклон пушку да му дала
Раичевић рука генерала,
и не бјеше боља у хајдука
у хајдука Лопушине Вука! . . .
Томовић ми Будо рече давно:
„Ићи ћемо у недјељу рано,
на Марези биће Љешкопољци
омладинци и дивни скојевци,
па се спреми на том скупу њину
да говориш о другу Лењину!". . .
Па ливаде зелене, широке,
под брестове младе и високе
скупили се дивни омладинци,
све слободе нови заточници.
Усјекло се вјечно у сјећање
отворено смјело иступање
омладинца из села Толоша
што је касно на састанак доша —
како рече, не мога раније
пошто посо завршио није
код некога радећи кулака
гдје надница не стиче се лака;
тад ми Руро шапнуо је: „То је
Раичевић Мујо-Радивоје,
којег воли омладина села
као вјерна борца пролетера,
који чврсто стоји на бранику
ко високи Ловћен на видику
и већ међу нама име има
славно име Павла Корчагина!"
Иза тога у град-Подгорици
радници су били на улици —
вичу, траже хљеба и слободе,
а шпијуни хапсе и одводе
па се туча и пакао ствара
одјекују и пуцњи жандарма.
И ту видјех Радивоја млада —
голим кршем убице напада
уз поклика и одјека јака:
„Власт хоћемо радника-сељака!".
Доспјели смо потом у затворе,
гдје држања за људе говоре —
да ли може терор полиције
тај карактер људски да убије,
или ће пак муке свакојаке
да прекале челичне јунаке,
као што ће нашег Радивоја
са држањем славног Димитрова,
па о њему већ легенде круже
Црном Гором као мајске руже,
јер достојно слиједи заставу
комуниста у тешкоме боју.
Ако тешке не издржиш муке
народне те неће грлит руке,
жртвујеш ли себе за слободу
тад вјечито живиш у народу.
Људи људе подижу и гаје
а народ им дужан не остаје!. ..
I I
По Европи дрско Хитлер крену
с војском чудном у злочину њену,
и на Балкан посла јединице
да пријеђе и наше границе.
Фашистичке журе дивизије
нема краја гдје их веће није,
нападају Њемци ко дивљаци
са запада пак Аустријанци,
упадају подмукло Мађари
и фашисти с истока Бугари,
Талијани подигнули главе
и Шиптари ко стрвине праве —
сви кренуше да нас комадају
међу нама спремили издају,
па у ове најтеже моменте
још је теже од колоне пете,
и љуља се наша домовина
ко брод скрхан сред морских пучина!
Расуло је наших јединица
па је залуд подвиг појединца,
официра храбрих и војника
широм земље чувених ратника,
то су муње наше зоре касне —
бљесну часком па се брзо гасе!
Бјеше Мујо у томе моменту
Словенијом, у регрутску чету.
Држаше се за недјељу дана
док наредба ко гром с неба пала
да се више на фронту не боре
већ да иду у војне логоре.
Раичевић не даде оружје,
Црногорци с Србима се друже
па њих девет у пробоје крену
да премјере земљу напаћену!
Словенију лако прегазише
јер их народ ко браћу примаше,
но кад стигли гдје бјеху усташе
издајице домовине наше
морала се група кријућ сама
пробијати пустим планинама —
запамтиће до судњега дана
како бјеше код града Мостара:
морали су на јуриш с бомбама
да докажу ко су усташама! . . .
Стиже Мујо у родне Толоше
па им прича куда све прођоше
и шали се, поче говорити:
„Не може ме пушка погодити!".. .
А не прође ни пун мјесец дана
сунце зађе, тама паде рана,
дође Милан Раичковић кришом
са студентом Ивановић Фишом,
па њих три се у ноћ губе пусту
луговима и кроз шуму густу.
Види народ: нешто припремају
Талијани да им не дознају.
Талијани јадни не сањају
Црногорци шта им припремају,
шта спремају комунисти борци
и младићи одлучни скојевци!. . .
Тринаестог јула свану зора
запуцаше пушке на злотвора,
то се гласну славна Црна Гора
са устанком што је доћи мора:
„Куд дођосте, римске грдосије,
ту туђину никад мјесто није,
што нијесте мислили на муке
и питали Османлије Турке,
и ко наши пријатељи стари
историју нисте прочитали?
Но сад хајте да се опробамо
на кољена докле попадамо,
нека пушка главну ријеч има
чија ово јесте дједовина!"
Гори Веље брдо сред равнице
на капији града Подгорице,
од Мораче и моста камена
до Толоша села усамљена;
ту си у сред најљућега боја
Раичевић гледо Радивоја
како баца бомбе на крвнике,
како у бој кличе племенике,
како за врат хвата Талијане
и ко срна трчи уза стране,
како може на јуриш крочити
и опет се смјело нашалити:
„Идем опет неког заробити,
не може ме пушка погодити!". . .
Нема такве битке дуж свијета
ко што бјеше на Пљевља проклета,
да се голим рукама хватају
из бацача бомбе што падају,
да се челом иде на тенкове
а кундаком пушке на топове,
само јуриш наших храбрих маса
спаси људе из овог ужаса,
ал не спаси многе дивне борце
мећ најбољим боље Црногорце,
а чудо је како Радивоје
Раичевић овдје остао је —
на Гуке је скако на топове,
код касарне на страшне тенкове,
ускакао у тврде ровове,
куражио борце соколове,
фашисте је за гушу хватао
лични примјер у боју давао.
Кад се мора одступит из града
Љешкопољци хероји су тада
изнијели своје рањенике,
с погибијом уз жртве велике;
па и Мујо носи друга свога
Јовановић Мусу рањенога,
носи Мусу, пјева уз Долове
и куражи друштво, соколове:
„Не може се увијек добити.
понекад се мора изгубити,
али ја се не морам плашити —
не може ме пушка погодити!". . .
Бјеше много битки и прилика
Раичевић да видиш ратника,
и његове бомбе узданице
и његове пушке убојнице
и његова пушкомитраљеза
и кад бјеше и не бјеше веза —
он је тамо гдје најтеже бива
па је посто већ легенда жива:
сви вјерују што не може бити —
не може га пушка погодити!
Но Савковић тако не мишљаше
већ својему друштву говораше:
„Хајте људи да га припазимо
јер можемо да га изгубимо,
нема тога кога пушка неће
но до сад је имо ратне среће!"...
Иду швабе, пета офанзива,
одступаше Сава са борцима,
одступаше с Крновске главице
пут Шавника и пут Комарнице,
па пред Шавник добровољце тражи:
ко ће остат на врху да стражи
док се Пета бригада одмори,
ту ноћ једну, па опет да с бори —
просте нек су глад и борбе луде,
неспавање сатрије му људе.
Раичевић, ко што сами знате:
„Ја ћу, друже Сава, команданте!". ..
Тад Савковић скочи и повика:
„Не дам, Сава, овог ти војника
јер га чета ноћас ће да бира
комесара или командира,
другог борца даћу ти за стражу
то партијски задаци налажу!"
Тек што Сава ријеши за страже:
„Нека буде што Алекса каже!",
из бацача бомба одјекнула
и међу њих на косу панула,
Радивоја друга покосила!
Он се сруши ко планинска јела
ал уз осмјех опет ће викнути:
„Не може ме пушка погодити!"
Мареза, 7. VI 1973.
Нема коментара:
Постави коментар