МИЛОВАН МАТИЋ

Прим. Др Алекса Мирановић – Леко 

Црногорске јуначке пјесме  

( I )

Титоград

1974

МИЛОВАН МАТИЋ

I

Одох, у сну, на Бојану воду

и угледах пиперског Војводу:

валови га, тешко рањенога,

носе правцу Мора јадранскога

још у море сунце пало није

па се не зна што је црвеније —

ил валови морскијех пучина,

ил ријеком крвца Војводина,

а около зелени таласи

зраке сунца и крв људску краси.

Такве слике никада раније

не угледах па ми жао није

што сам био на Бојану дивну

и што трагам лозу Војводину.

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Стијена је село у Пипере

има свјетског гласа пролетере,

ко Лењину друга опробана

Вукашина Марковића славна,

па витеза о којем се пјева

Бољевића Стева Милићева,

и хероја, нова Обилића,

ко Ивана Милутиновића,

те потомке Војводе храброга

и синове Васа Токовога. . .

Књаз, једанпут, у Пипере пођи,

реци Васу: „У Цетиње дођи,

чекаћу те на мојему двору,

на Спасовдан у бијелу зору!". . .

Пригрнувши злаћану душанку,

на Спасовдан зором на уранку

дође Васо Николи на дворе,

ал му страже књажеве говоре:

„Господар је синоћ у ноћ рану

на Ријеку пошо, на сахрану,

на Језеру напали су Турци,

изгинули браћа су Шофранци,

а реко је: ако га ко тражи

у Ријеци нека га потражи!". ..

Пријек и брз, Васо се наљути —

преко Чева у село се врати.

Прође нешто од године више,

Пипери се на збор искупише,

на ливаде код Врањскијех Њива,

опет књаже Матића позива:

„Гдје си, Васо, што ниси дошао?!".

„Ја сам био, но ти си пошао,

нијеси ме чекао у двору

ко у нашем што би договору!"

„Хајде Васо, да се помиримо,

с нама добре људе да узмемо

у биртију браће Вучинића

да ми платиш биру из Никшића!"

„Нијесам ти ја ништа скривио,

да бих пиће први ти платио.

Јеси, књаже, од куће ваљане,

ма ни мојој не казују мане,

идем с тобом гдје год ти је воља,

али само: прва чаша твоја,

пошље твоје. да ме не прекоре,

плаћаћу ти ако ћеш до зоре!"

Господар се на те рјечи смије,

па међ људе, мудро ка умије:

„Благо мени, браћо Црногорци,

кад су мени равни моји борци!". . .

I I

Дошле муке, ратови, несреће.

као да се из њих изић неће.

А орлови Црне Горе суре

вјечито се, кад се гине, журе

не признају бечкога ћесара

за својег га неће господара,

а пуцњеви Јова Шановића

зову у бој срца Обилића,

па најбољи људи из те ките

кренуше се мушки у комите.

И Матића младог Милована

привукоше борба и планина,

па се стари Матић Васо зори

што му синчић ко витез се бори

за слободу Јужнијех Словена

и словенског великог имена!. . .

А без муке звјезде не сијају

подвизи се свуд скупо плаћају,

па цуксфири злочинци од гласа

ухватише старог Матић Васа,

мучише га у Баће под лите

да открије сина и комите.

Са смрћу се старац смијућ бори:

„Нек планина Радовче говори,

хадте тамо па га ухватите

ако мог се сина не плашите.

Ако пушком не зна руковати

комити ће њему показати —

тражиће ме од вас на мегдану

са погледом мушким на нишану!". ..

Несреће су као и гаврани

кад се купе на јеловој грани,

страшна глад се Црном Гором креће

чак ни сјеме да исклија неће!

Шваба жури да то искористи

и да сваког поштенога слисти —

па почеше понеке да мите,

да тјерају по шуми комите.

Удовицу Милену позваше,

рок јој кратак за дијете даше:

„Доведи нам сина Милована

па ћемо ти дати требовања,

ил се јавно одреци од сина

што се скита по гладних планина.

Мораш данас једно изабрати

или ћете гладни умирати!"

А Милена, часна Црногорка,

отворила оба црна ока,

па цуксфиру рече не часећи,

не дрхтећи нити се бојећи:

„Ја од гласа жена Матић Васа

којем не би никаквога спаса,

а потомка Војводе Лијеша

мила кћерка Ђура Рашовића

командира са Кучке Крајине

из лијепе куће са Фундине,

нећу ја то — мана је велика

да прихватим услове крвника.

А у Црној Гори и то знамо:

када треба — мртве не копамо"!.

Прође затим два мјесеца дана

ухватише Матић Милована,

па га Швабе вуку у тамницу

у Кажњени Завод, Подгорицу,

дивљачки га туку и хитају

да гнијезда комита дознају.

Но Милован, млађани јуначе,

изиграва невино чобанче,

те га Швабе ко малољетника

прикључише маси апсеника,

дадоше му да кромпире носи

да их носи и воду разноси. . .

Но хајдучић, ко младе вучице,

зид прескочи — бјежи из тамнице,

да трагове сакрио би боље

окренуо низ Ћемовско поље

и у Зету дође у равницу

пребаци га неко у Црмницу,

па се пјешке преко Сутормана

око Бара станио за дана,

и срећа га послужи највећа

те Синана срете Марковића

који зида куле и зидине

чекајући да рат тако мине.

Позна дјечка и „очи печене"

из својега села, из Стијене,

поведе га у Мркојевиће

код Омера, у његове куће,

да му чува овце по ливада

док нестане тешких ратних јада.

I I I

Сваке муке и свој крај имају —

ко што почну тако и нестају.

Муке бише али и прођоше,

Словени се Јужни сјединише,

и добро је када им то дају

једну кућу браћа да имају.

Миловану Матићу, младићу,

нова власт је у самом расвићу

пошто муке из рата му знала

у општини мјесто за рад дала

а власт свака ако јој се даје

цијени те, даје и познаје,

па богата кућа у Стијени

опет живну као стари њени,

опет пчеле, краве и торине,

опет овце, катун и планине!...

Ал не прође три године пуне

отпочеше отпори и буне

дошли на власт ратни шпекуланти

стали народ, државу пљачкати,

а тих дана стиго из Русије

и Марковић. доктор Вукашине,

па кроз Црну Гору из Стијене

свуд борбене упути билтене

позивајућ људе на оружје

да се дижу и да се удруже

у борбена одјељења јака

за слободу радника — сељака,

како бјеше обећо Лењину

да покрене у бој домовину.

Али Балкан немаше услове

за идеје и побједе нове,

па Марковић мора у комите

да се крије у пиперске лите.

Сигурна му веза одабрана

преко Матић бјеше Милована,

а са војском тражи везу нову

па га шаље у војничку школу

ал година он више имаше

па млађега брата му позваше,

документа узеше његова

која тражи и пилотска школа.

А Милован прави врли војник,

постануо тамо и наставник,

јер је знањем, уз труда велика,

постигао и чин поручника,

па кад бјеше Марковићу преша

пошто стиже из Москве депеша

да се хитно пребаци до Беча

илегално а пута најпреча,

Распоповић испече па рече

да Милован Матић једно вече

једно вече из села Стијене

на пут тежак са доктором крене

да га чува прекр поља, вода,

од Пипера до .Славонског Брода. . .

IV

А кад Хитлер ко аждаја нека,

тај људождер овога вијека,

по Европи страшну војску крене

не хтје проћи ни Јужне Словене -

муњевито у земљу улетје

потпомогнут од колоне пете,

а негдашњи „родољуби тешки"

не хтједоше у борбу витешки,

истурише бијеле заставе,

оцрнише традиције славне.

Остадоше комунисти сами

да се народ с герилцима брани,

скупљају се у тајне ћелије

ко хајдуци негдашње делије,

и Матић је у Стијену доша

на припреме за устанак поша.

Ко год силом на Словене пође

тешко да ће жив дома да дође!

Ко познаје историју славну

мале Црне Горе на Балкану,

славне земље пјесника Његоша,

не чуди се што ј устанак доша.

Свуд су чете Црне Горе мале

на злотворе клете нападале,

а Стијена првог у бој дана

Матића је друга Милована

командиром чете изабрала,

изабрала и људски слушала —

ну питајте фашисте из Рима

каква им је у рату судбина

на Тријепчу гдје се главе ломе

и Вежишту пусту високоме!

Матић с четом иде у јурише

гдје се даје да не може више,

гдје се с пушком иде на тенкове -

води дивне борце соколове,

гдје се бомбом и мушким прсима

пркосило моћним фашистима...

Крену Црна Гора ка слободи

а кроз борбу да се ослободи,

да таквога још не би устанка

Црном Гором од њена постанка.

Но „Латини варалице старе"

око власти смутише главаре,

а глад стиже и страшне несреће

четрдесет друге у прољеће,

па Ђуришић. оде у издају

и написа Станишићу Бају

да нападне мучки партизане

и помогне странце Талијане.

Зетски одред на шкрипцу велику

мора страшну да прихвати битку

близу мала Данилова града

куд Станишић крену изненада,

па батаљон скупи ударника

да чекају подмукла крвника,

а Иван им даде команданта

Милована Матића крилата —

чијој чети леђа не гледају

кад крвници на њу нападају! . . .

Вражегрмци, горе у висини,

ко пустињско село у планини —

разбацане куће по главица

ко гнијезда птица ластавица,

удаљено од ријеке Зете

сред литице оштре и проклете,

па се чудиш откуд село тамо

створило се у врлети самој,

нема ништа сем церове горе

и планинске лијепе изворе —

шта ту може сунце од истока

кад обасја озго са висока

па се зраци већ од јутра рана

разиграју по зелених грана,

јер је много у години дана

кад све скрије нека страшна тама,

кад се црни облаци потуку

уз стравичну и потмулу хуку,

па све муње и громови бију

а студене кише лију, лију. . .

Кад знаш љуте најезде Турака

и освете крвне код рођака,

онда ти је јасно што је село

повукло се тамо и попело

ал што крећу на село крвници,

Талијани и мрски четници,

ако неће да куће попале

и заробе породице мале,

јер је село партизанско цјело —

Станишићу прићи није хтјело!

Но да видиш: сред муке велике

посло Иван своје ударнике,

па батаљон Матић Милована

запосио по сеоских страна

и крвнике чека на нишану

кад наиђу и пред село бану.. .

Иде страшна војска од Винића,

грдна војска Баја Станишића,

и планину притисли ко мрави

Талијани црни и гарави,

спуштају се у дивну долину

и купе се крећућ уз планину

а топовске већ руше гранате

по планини све куће познате,

туку бомбе из бацача село

Вражегрмце село напаћено,

авиони круже у налете,

извиђају партизанске чете.

Престадоше топови, бацачи

и кренуше љути нападачи,

тишина је која ломи живце —

чека Матић војску сред литице,

на стијени испод цера стоји

и дурбином противнике броји.

Глас се зачу усред тих тишина

комунисте Драговић Војина:

„Мили друже, Кадовић Милета,

је л сеоска на окупу чета

јесу ли ти дошли Кадовићи

и јунаци браћа Грозданићи

хоћемо ли данас у сватове

да женимо црне ђаволове!"...

У том часу смијех у планину

партизанску оживи дружину

и глас чу се Саве Јововића

па Новака зове Брајовића:

„Јеси ли ми, Брајовићу друже,

доно летке да кроз војску круже,

да за борбу више не чекамо

и туђину мира да не дамо,

ево јутрос имамо прилику

да удримо по нашем крвнику!"...

А командант Матић Миловане

гледа, слуша, своје партизане

на стијени испод цера стоји,

опет дурбин и поново броји,

броји дрске црнокошуљаше

и Бајове брадате киташе...

Стиго крвник до доњег извора

и застао код зеленог бора,

запалили кућу, дигли грају —

у обору кокошке хватају.

А лијево, у строју бораца,

партизана и Црногораца,

виче стари Радуловић Шпиро:

„О младићу, Павличић Данило,

ну реци ми: озго са планине

на шта ове личе паљевине,

и погледај у строју момака

има ли нам Ђурановић Влајка

и његове чете скојеваца —

нек се спреме да се бомба баца,

јер, што рече Шарановић Зора,

крвник ово јутрос платит мора!"..

А Бошковић Бело с Орја Луке

баца кршић за неким из руке

и виче му, ломи се планина:

„Врат се, рђо, гдје ти је дружина,

нису њине пушке никад боље

ни од наших а нити од твоје,

не препан се, ожежи по војсци,

ком опанци а коме обојци!"...

На стијени Матић ко див стоји

сваки корак противника броји,

погледује и своју дружину,

на борбени ланац и планину,

десно од њег, у густој папрати,

гласови се чују.и шапати

пита борац Јовановић Јоша

вјерног друга Беговић. Јокаша:

„Колко иде на нас нападати,

гдје ћемо их толко покопати!"

Насмија се Матић. од невоље

и сво друштво што чу Јошу боље...

У том трену, на сам врх планине

долетјела вила из даљине,

сва бијела, ко снијег у гори,

Милована зове и говори:

„О јуначе, Матић Миловане,

купи војску, хајде уза стране,

видиш јутрос, мајка ти кукала,

страшна војска иде из увала —

пет хиљада црнокошуљаша,

три стотине пред њима киташа,

крећу на те, хватала их туга,

на твојијех три стотине друга!

Не можете, да имате крила,

бој прихватит — то је страшна сила!

Него, нећеш бити кукавица

ако с војском преко Пониквица

дохватиш се Острошке литице

ил високог виса Прекорнице,

шаљи брата или братанића

до Ивана Милутиновића,

да позове Саву нека пође

и у помоћ с војском да ти дође!"...

Узе дурбин Матић Миловане

па погледа вилу наврх стране,

на груди га спусти пут њедара

и љутито вили одговара:

„Мучи јутрос, женска пакоснице,

не плаши ми јунаке и борце,

зар не чујеш како се соколе

и што један другоме говоре!

Док је мени таквих партизана,

не плашим се ја Италијана,

док је пушке Бобичић Милића

ко и Нише Михаиловића,

док је бомбе Јањевић Илије

и Ђуровић друга Арсеније,

док је „шарца" Калезић Момчила,

Павићевић са њиме Ћирила,

док је пјесме Југовића Бака,

оштрог ножа друга Лакић Марка,

док је мени тића соколића

Соломуна храбра Јововића,

док је храбра нашега другара

учитеља Бобичић Лазара,

док су очи у боју младића

из Гостиља Шања Јововића,

док је мени ђака и јунака

из Косића Брајовића Влајка,

док су борци јачи од челика

ко машинка Ђуровић Маринка,

док су борци армије Лењина

попут нашег Катнића Војина,

док је нама ту и студената

Ђурановић. ко што је Вулета,

док са села имам соколића

Радивоја као Брајовића,

док је мени официра славна

из Грлића Ђуровић Шћепана,

и народу преданога сина

Распоповић друга Миладина,

и док имам таквих вјерних ђака

ко Јововић Љуба из Јеленка,

док је група пиперских младића

ко Радомир Милутиновића,

док курира имам сваког млада

ко Мироја Павличића сада,

док је мени мојих Орловића

ко Милића дјецу Бољевића,

док је мени брата Радована. . .

С њима бјежат — била би ми мана,

да сва крене римска империја

и четничка с њима сва армија!

Чекаћемо сред ове литице

и бранити село Вражегрмце,

нек запамте: могу на нас поћи

ал у село никад неће доћи!"

У том часу, ко да вулкан плану,

одјекнуше бомбе уза страну

зацикташе пушке и повици

дуж линије на свакој литици,

дим се диже, стијене прскају

ко громови с неба да падају.

По пуцњави, одјеку и вици

пратиш фронта линију у бици —

час се слива у жестоку хуку,

час се групе усамљене туку,

чујеш поклик — неко неког зове

људи људе као дивљач лове,

чујеш пјесму храбрих ударника

Матићевих смјелијех ратника,

чујеш вике у ужасној бици

траже помоћ. многи рањеници,

два језика и ријечи њине

сливају се с хуком низ планине,

ко јуриша а ко ли одступа,

ко се скрива а ко ли наступа. ..

Тако траја за два пуна сата

док се црна указаше јата

како бјеже доље низ косине

да се како дохвате долине.

Са планине све то гледа вила

па повика раширених крила:

„О, ратниче, Матић Миловане,

тако теби домовине славне,

не силази доље низа стране

јер ћеш смртне допанути ране,

купи војску, натраг се поврати,

више неће тебе нападати —

Талијани битку изгубише

и трећину војске оставише

међ стијене и око извора,

кроз увале и косине гора.

Но четници опет у бој кане —

Талијане од пропасти бране!"

Матић слуша што вила говори,

осмјехну се па јој одговори:

„Што си, вило, подигнула вику

и ствараш ми међ борце панику,

да сам тебе прије послушао

не бих данас крвника тукао.

Него зови Ковачевић Саву

и кажи му за битку крваву,

нек у Жупи одмори се тамо

да не ломи људе за овамо,

и реци му: Иван је стигао

сваког борца у јуриш дигао,

послао му писмо по куриру

да напада ка Крновском Виру!'..

Рече Матић и војсци нареди

да се опет за борбу уреди,

па се спусти стотинак метара,

но кад стиже код једног честара

на алпинца наиђе мајора

рањенога усред љута боја.

Рањеник се у трену препаде

револвером брзо пуцат стаде

и погоди Матић Милована

међу очи по сред чела равна.

Занесе се Матић и поклекну,

баци бомбу у честар крвнику,

па се спусти низ плочу на траву

и на пушку наслонио главу,

стави руку на излазну рану

а крв тече по широку длану,

и док леже ко да му се смрачи

чини му се да се наоблачи

а страшна га ухватила зима

коју човјек пред олују има

и утону у неку тишину

ко брод скрхан у морску дубину!

V

Нашли борци свога команданта

сва му глава у крв окупата.

Од крви му главу очистише,

смртне ране завојем завише,

направише војничка носила

од два коца и шаторског крила,

па га носе преко Пониквице

до Шавника и прве болнице.

И Радован са пратњом бијаше

гдје год стану завој поправљаше,

јер Радован учи медицину

до дипломе само још годину —

Милован га послао да учи

сан му бјеше да народ лијечи,

Марковића већ идуће љето

да настави дјело започето,

но рат дође и црна судбина

и несреће тешке по планина,

а два брата нису ни сањала

прво себи да би кад ваљала.

Често уз пут чујеш Радована

како пита брата Милована:

„Јесу ли ти, брате Миловане,

јесу ли ти тешке, брано, ране?!'

А Милован шаптећ одговара:

„Није мени тешка моја рана,

но су мени тешке ваше муке

што ме залуд носите на руке!"

Кад су били близу Вукотице,

куд се јаве из равница овце,

гдје се нижу катуни богати

и гдје народ иде љетовати,

а гдје расте трава до рамена

извор вода бије из камена,

рече Матић тешки рањениче

да почину док не падне вече,

па дозива Радована брата

скиде дурбин са својега врата

вјероваше: дошло је мријети,

па овако поче говорити:

„На поклон ти дурбин, Радоване,

да га чуваш, као моје ране,

и жени се из наше Стијене,

нек ти дјевер буде мјесто мене

а још имам жељу разговора

кад завршиш школу за доктора

немој, брате, нашу сиротињу

презирати да те не проклињу,

јер је мало школованих људи

што остану вјерни родној груди

да се боре како ваља сину

и да вјерни остану Лењину!". . .

Узе дурбин Матић Радоване,

проли сузе — боле братске ране,

ал ни ријеч не хтједе казати,

не хтје брату ране вријеђати.

Пратња крену прије мрака рана

и рањена носе Милована,

ноћу прошли и село Луково

а у зору високо Крново,

спустили се подножјем Војника

све кроз шуму до града Шавника.

Милована одмах у болницу,

па позваше Сашу докторицу —

прегледа га та млада љекарка

преви рану и горко заплака,

па му брату Радовану каза

ту не може да буде излаза,

и право је чудо да још живи

а ко љекар случају се диви.

Петог дана од проклете ране

у Шавнику ево друга Саве,

чуо да је рањен Миловане

па довео доктора са стране.

Прегледа га љекар из Русије,

ал ни ријеч ту казао није,

него Сави рече он насамо

да се часу тешкоме надамо.

Слуша Сава што је и како је,

срце му се цијепа на двоје,

па се брзо у болницу врати

рањенику тако ће казати:

„Не препан се, друже Миловане,

Рус ми каже: пребродићеш ране,

биће опет згоде и прилике

да бијемо рђу и крвнике!"

Осмјехну се Матић Миловане,

па устаде на ноге лагане,

испод руке узе Саву друга,

прошеташе про болничког круга

шта му рече — то су њине тајне,

с обојицом вјечно закопане. . .

Таман да се поздраве ратници,

Лењинови одани војници,

Матић поче да се презнојава,

поче страшно да га боли глава.

Па се сниза на траву и росу,

ко покошен цвијет на откосу. ..

Сахранише Матић Милована

уз сва борцу што иду признања,

сахранише орла из Пипера

вјерна друга врсних пролетера,

команданта и славна ратника

и Лењину одана војника! . . .

VI

Прође мјесец, нешто мало више,

партизани к Босни одступише.

Но се група са Штулца камена

илегално врати на терена

да настави борбу ко герилци

и да раде као илегалци,

а у групи дружине одбране

и Пипер је Матић Радоване.

Носи дурбин стално око врата,

успомену од драгога брата.

Ноћ девету стигоше у путу

баш у Кути, у Никшићку Жупу.

Молише их браћа Бојовића

да не иду пут Бјелопавлића,

јер четници тамо већ дивљају,

хапсе народ, борце убијају.

Али група не хтје послушати

но настави ноћу путовати,

и већ зора откриваше лице

кад стигоше накрај Вукотице —

а уморни, дању се не иде,

па уђоше у брдске колибе.

А судбине често пута знају

са људима да се поиграју —

и њих овдје примијети неко,

па удари путем попријеко,

и потрча. каза четницима:

у планини партизана има.

Око подне хиљаду четника

опколило стаје, па повика:

„Предајте се одмах, партизани,

или ћете сви бити поклани,

нема вама спаса никаквога

нит изласка из дола овога!"...

Бијаше их тридест и четири,

ни један се предајом не мири,

већ одлуку донесоше мушку

и свак своју дограбио пушку,

па да видиш те вучје скокове

и жестоку ватру на скотове!

Ал запуца хиљаду четника,

са свих страна, и створи се вика.

Партизане у првом налету

послужила срећа у покрету,

прва пушка погоди крвника

командира чете код четника

и та војска на томе сектору

распрши се у страху кроз гору,

партизани добре среће бише

без жртве се до шуме пробише

ухватише добру позицију

да четнике ко зечеве бију —

сред чистине и голе ледине,

четницима више се не гине

јер имају много рањеника

доста мртвих па их стала вика

један другог криве за акцију

а напријед ка врху не смију.

Но несреће ето изненада,

за Матића Радована млада:

тако хтједе удес и судбина —

заборави братова дурбина,

немиран се положајем креће

а са никим да говори неће

само вреба згоду и прилике

да четнике гађа из машинке,

мира нема, већ стално устаје,

на колибе гледат не престаје.

То му друштво одмах уочило

и свима је необично било

знаду да се није преплашио

јер плашљивац никад није био.

Устадоше Кадовић Милета

и скојевац Брајовић. Вукота

питају га: „Што је, Радоване,

да нијеси допануо ране,

ил те туга мори од раније

од несретње братске погибије,

ил те неко од нас увриједи,

ил је штогод друго по сриједи?"

А Матић им тад искрено рече:

„Нисам рањен, ал то више пече

него тешка погибија брата —

увриједих њега из нехата:

заборавих дурбин у колиби

при покрету и великој журби,

а дурбин ми од брата остаде —

успомена коју ми он даде.

Мени нема пута у Пипере

нити ишта да ми љагу спере —

идем назад за ту драгу справу

макар одмах изгубио главу —

боље ми је данас погинути

но четнику дурбин оставити,

да се хвали та рђа погана:

Носим дурбин Матић Милована!".

Моли му се друже Кадовићу:

„Немој тако, мој брате Матићу,

сви да бисмо сада изгинули

до колибе не би се пробили,

но ти дајем ријеч партизана:

чим стигнемо до нашијех страна

ја ћу дознат ко тај дурбин има

опет биће на твојим прсима!"

Не послуша Матић Радоване

но се стушти ко из пушке тане,

сву ледину голу претрчао

у колибу пусту утрчао,

нађе дурбин успомену брата

пребаци га себи око врата,

па се натраг у дружину крену

на весеље и на радост њену.

Ал га видје стотину четника,

запуцаше пушке издајника.

А брани се Матић Радоване,

стално гађа, храбро и без мане,

и другови ватру отварају,

одступницу своме другу дају.

Сваког пута кад га згоди тане

љуби дурбин и пјевати стане,

док не паде у зелену траву!

Ту крај дође из Пипера лаву

какве даје Стијена крвава

што увијек борце је давала.

Зета, 1. V 1973.