ПОДВИГ ДУШАНА КОВАЧЕВИЋА

Прим. Др Алекса Мирановић – Леко 

Црногорске јуначке пјесме  

( I )

Титоград

1974

ПОДВИГ ДУШАНА КОВАЧЕВИЋА

Кренуло је дванаест хиљада

на Корчулу Шваба изненада,

авиони све бомбама туку

а топови планину и луку

па се чини у тој страшној зори

на пучини да брод неки гори.

Седам дана већ. су страшне муке

од Корчуле па до Вела Луке

нема брда нити винограда

после пола сата да не пада,

залуду их бране Прекоморци

и витешки Далматинци борци.

Иду Њемци дрско у јурише

и користе снаге бројно више,

партизане држе у обруче

те морају данас као јуче

да кидишу на крвничке чете

да прелазе стално у налете,

а пут један што Корчула има

прекривен је читав тенковима,

ако мислиш преко њега проћи

мораш прво до „тигрова" доћи,

ако ли ти нестане метака

има Швабо од оружја свака.

Штаб Врховни депешу упути

да се одмах с Корчуле одступи,

да се живи сачувају борци

Црногорци и храбри Приморци,

но депеша не стиже тог дана

до хиљаде близу партизана

који држе шуме, винограде,

и град Блато у сталне опсаде,

и имају наду у тој бици

да ће помоћ послат Савезници

па се држе по висова гора

док им стигне помоћ преко мора.

Но је страшно издржати муке

ако чекаш помоћ туђе руке!. . .

Два дана су после одступнице

скупљале се групе и групице

по шумама изнад Жрнавице

да би лакше разбијали Њемце,

но неко им рече треће зоре:

„Још се наши код Пупната боре!"

Те батаљон одабра команду

за вођење борбе у нападу,

а кад сишли близу Блата града

преко шума, преко винограда

упадоше у једну долину

међу Њемце као у торину,

ту се борбе тешке распламсаше

и крвници љути смијешаше,

ту се није имало времена

припунити пушку и шаржера —

иза плоче и иза камена

хватали су Швабе за рамена,

да им отму бомбе иза паса

у пробоју да потраже спаса,

а нож коме бјеше још остао

тај је јуиак тог дана постао. . .

сви се диве једном Далматинцу

који оте Њемцу сјекирицу —

с крша на крш као срна скаче

и десетак Шваба њоме смаче!

Нема тога писца на свијету

да опише ту битку проклету,

трајала је од свитања зоре

све док сунце отиде у море.

Мало оста након ње бораца,

партизана и страшних Њемаца,

да су овдје живи останули

да би ужас битке свједочили,

да причају како су пуцали

и чиме су један другог клали. . .

да је иког у свијету сада

ко тумачи шапат винограда

или знаде, ко тајне највеће,

шта говоре шума и дрвеће,

па да оде, да сједне и чује,

и другима да затим казује. . .

Но дужност ми војничка налаже

да о једном борцу више кажем —

да поменем из Глухога Дола

Ковачевић Душана сокола,

што се вјешто у боју понесе

комесара рањеног изнесе —

команда му Корпуса Другога

захвалницу Штаба Врховнога

у војничком уручила строју

и дала му да у новом боју

он предводи чету у јурише

на Мојковац кад Швабе кренуше.

А сад чујте о другу Душану

да опишем ту његову славу:

Око подне, код једне пећине,

изнад једне гранате маслине,

по борцима љути „шарац" коси

и смрт међу другове доноси.

Вјешт је Душан скоку по кршима

каквих доста у Црмници има,

па скачући по плочама мине

као некад пут своје Созине

и Њемцима дође иза леђа

а штити га од камена међа,

и угледа тројицу Њемаца

па међу њих ручне бомбе баца.

Чим их поби скочи под маслину

и угледа широку пећину,

а при врху јаму ко у гају

гдје голуби гнијезда свијају.

Па изнесе „шарац" под маслину,

разапе га на равну ледину,

леже за њим и поче пуцати

и по долу Швабе копрцати.

Но су Њемци искусни војници

и на пушку одлични ратници,

уочише од куд Душан туче —

чета крену да му се привуче.

Види Душан да их много има

и да ништа сад не може свима,

но се сјети јаме и пећине

па се хитро уз маслину вине,

као голуб: с маслинове гране

дохвати се пећине и јаме

собом узе машинку и бомбе

муницију у војничке торбе.

Намјести се Душан на ивицу

и ту чека швапску извидницу,

мисли да ће доћи два војника

да извиде терен противника,

па ће да их бомбама побије

као тројку ону што је прије.

Но не прође ни десет минути

стигли Швабе уморни и љути

на заравни испод маслињака

искупи се швапска чета јака;

види Душан: ако бомбе баци

да сви неће погинути Њемци,

откриће га гдје се вјешто крије

па се смири и пуцат не смије.

Група Шваба покупи мртваце —

свакојега на носила баце

па их носе према удолини

према цести и својој главнини,

а чета се испе на пећину

и постави бацач под маслину.

Стали Њемци отле да пуцају

и проћ ником ка врху не дају.

Пет пута је група партизана

после подне тога тешког дана

покушала да се из долине

све на јуриш дохвати пећине,

ал су Њемци и бројни и јаки

па покушај пропадаше сваки.

Ћути Душан и опет се нада:

мора доћи до новог напада,

мисли може бомбе да побаца

под пећину, међ чету Њемаца.. .

Бјеше сунце наслонило крила

по гранама високих маслина

спремаше се у часове ове

да утоне у морске валове,

кад угледа Душан — од долине,

преко крша и преко ледине,

пузи око триста партизана

примиче се док још има дана.

Дах му стаде, да сви не изгину,

јер зна снагу Њемца под пећину

ал га чуди: зашто Њемци ћуте,

зар чекају на цијеви љуте.

Партизани у борбеном ланцу

примакли се овом страшном кланцу

на још свега стотину корака

а још ћути швапска сила јака.

Партизани стално се примичу

и већ многи усправљени ничу,

спремају се да одмах јуришу

и да Швабу с положаја збришу.

У том трену Душан бомбе вину

на Њемце их баци под маслину,

одјекнуше бомбе ко громови

а на јуриш пошли соколови,

и стигоше у мушком налету

на збуњену у трен швапску чету

поклаше се около пећине

ко крвници знани од давнине!

Тада Душан из пећине бане,

дохвати се маслинове гране,

жури к земљи, к жестокоме боју

да помогне друштву у пробоју,

ал на једном кршу код честара

рањенога нађе комесара,

комесара батаљона свога

и позната друга вољенога,

који га је узо за водника

у ранијој чети ударника.

Брзо Душан кошуљу скинуо

комесару ране притегнуо,

па га узе на широка леђа

и с њим пође преко зидних међа,

пробија се пут врхова гора

пробити се ил погинут мора! . . .

Дубровник (ноћу), 16. IV 1973.