Прим. Др Алекса Мирановић – Леко
Црногорске јуначке пјесме
( I )
Титоград
1974
СИНОВИ ЈОВА МИЛОВА
Туга тешка пуна горких јада
Црну Гору прође од запада
и спусти се низ оштре литице
у равнице око Подгорице,
прохујала преко Љешкопоља
па на двора Мирановић Јова
у расвиће на кров куће сјела
у Кокоте у средини села.
Коса јој је пала низ рамена
нит чешљана нити је сплетена,
танке руке испружила двије
као двије отровнице змије,
прекрстила ноге под сједала
и ко авет страшна изгледала
на њој црна сомотска хаљина
јер црнило за се присвојила.
Тако сједи ко нека утвара
па кршима по крову удара
мичући их с редова тигала —
ко злослутно да је газду звала..
Лупа старца пробудила Јова
и чуди се: шта је треска ова,
препаде се да земљотрес стиже
па се старац из кревета диже,
сањив кутња врата одмах нађе
па бос брзо напоље изађе,
бијели се ко снијег у гору
веш дугачки на њег у обору,
пали брци на рамена бјела
а сиједа коса преко чела,
преко чела права мрежа бора
ко таласи на пучини мора,
жмирка старац у правцу ливаде
па зачуђен изненада стаде:
види своје село искупљено
на ливади глуво и нијемо —
сви гледаху Доњококоћани
тугу која на кућу подрани.
Измаче се Јово да погледа
шта то село на кров куће гледа,
зна лијепо: није добро неко,
јер је добро у те дане рјетко.
Кад угледа тугу-грдосију
он наслути страшну погибију,
па се старац осмјехну од муке
и подиже обадвије руке,
викну мушки: „Грдосијо, што је,
кажи мени за синове моје,
за четири орла из планина
које позва у бој домовина —
да се боре за Југославију,
за Лењина и будућност бољу!"
Уста туга па причати поче:
„Слушај мене, мој несретњи старче,
позивам те као посестрима
да одолиш тешким ударима,
ти си ратник с Врањске горе славне
и скадарске тврђаве крваве,
с Брегалнице и пуста Мојковца,
а син славног ратника и оца
чији стари, вични свим мукама,
освајаху слободу пушкама,
но никада без туге и бола
од Косова до Вучјега дола,
те је твоја добра кућа стара
на једнога борца остајала,
па и овог несретњега рата
кад фашизам закуца на врата
нећеш боље проћи од старина,
но ме слушај за четири сина —
што је с њима и каква судбину
дочекаше бранећ домовину:
Кад идеја Лењинова пође
ко у свијет и међу вас дође,
и посташе њени поборници
истакнути многи Љешкопољци
и кад прва ствара се ћелија
Новица је личност најглавнија
па се бори дуги низ година
борио се противу режима —
за слободу сељака, радника,
и интерес својих племеника.
Причало се прије овог рата
за Новицу и његовог брата:
голоруки у налете мушке
полицији отели су пушке. . .
У времена љута и погана
кад фашизам крочи на Балкана,
наша земља робовати неће
но се народ на устанак креће,
јер мјесто је њеним синовима
против силе Берлина и Рима.
Успјеси се нижу и бојеви,
но нам гину многи соколови.
Видјела сам Новицу твојега
а у боју код Брда Вељега
како с крша на крш полијеће
фашистичке гасећи свијеће. . .
На Пљевљима видјех соколове —
талијанске згазише топове,
па одатле у засједе лете
да чекају тенкове проклете.
Забјело је ко Голгота свака
гдје се мјери мушкост у јунака,
а Новицу брат му Васо прати
млад је али неустрашно рати —
од Ситнице па до Дурмитора
ко крсташа два планинска орла:
Нападају Њемце, Талијане
и четничко-усташке постаје.
Нове борбе рађају бригаде
свак Новицу комесара знаде;
Зетски одред избором јунака,
посла оба брата пут Санџака,
да се боре, у Осму бригаду,
како мушки умију и знаду.
Новицу су борци пригрлили
командиром чете одредили,
а Васа су, искусна ратника,
изабрали тада за водника.
Питај људе из долине Лима,
од Мојковца, с високих планина,
па ћеш чути о твоја два сина
шта ће причат народ и дружина
тамо гдје су бор и јела расли
тамо су ти синови порасли,
тамо гдје су Њемци насртали
ту су твоји синови стасали —
да се прича о људскоме соју
и подвигу њиховом у боју! . ..
Штаб Врховни кад команду даде
за стварање босанске бригаде,
Новицу су тада изабрали
и у Шесту бригаду послали,
као вјешта борца пролетера
команданта батаљона смјела,
а тамо су тешке борбе биле
нарочито око Бијељине,
гдје се Њемци грчевито бране
ко да хоће Берлин да одбране.
А Новица друкче не умије
но пред војском иде да се бије,
даје примјер борца пролетера
и пред војском пође пут бункера,
но у једном јуришу крваву
њемачки му „шарац" скиде главу -
паде витез у јуришу ову
ко Југовић на пољу Косову. . .
Глас несрећни ко да има крила
као да га носи тајна сила,
брзо стиже међу познанике
Новичине другове ратнике,
али није вријеме за сузе
па штаб брата Василија узе
нека буде при штабу Бригаде
не би л главе сачувао младе.
Но кад бјеху у широку Срему
и кад Њемац у одбрану крену,
на нож њега дочекаше борци
из бригаде Осме Црногорци,
смијешаше крвници се стари
око гробља на голој пољани,
паде Васо код цркве олтара
рањенога бранећ комесара.
Кад несреће почну не престају
него стално мучки нападају. . .
Рат је туга и пут без повратка
слушај, старче, кукала ти мајка,
с природом се и најјачи мире —
што се рађа мора да умире. . .
Ал твоје је проклето огњиште
јер те муке и без реда тиште,
то свједочи судба трећег сина
млад Уроша, орла из висина.
Бјеше пилот и управник школе,
сви га као официра воле,
али једно јутро на уранку
запали се авион у зраку
и нестаде твог сина Уроша
ко да није на свијет ни доша.
Да си, старче, којег од тројице
оженио сред ове равнице,
нада би ти унуци остали
и за живот неку вољу дали.
Но ти имаш још сина једнога,
силну наду дома жалоснога,
па га жени ни часа не часи
да се твоја лоза не угаси!". . .
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Мојковац, 8. III 1973.
Нема коментара:
Постави коментар