Прим. Др Алекса Мирановић – Леко
Црногорске јуначке пјесме
( I )
Титоград
1974
ПОГИБИЈА ВАСА АЛИГРУДИЋА
И МАРКА ЛАЂИЋА
Ноћ је пуста, свуд тама царује,
само шапат Ловћена се чује —
глас му носи вјетар низ планину
ка Жабљаку у славну Цеклину:
„Црна Горо, гнијездо слободе,
камо глава Његошева оде,
из витешких буна куд су људи
зар Милошу да издајник суди,
и куд су вам мрки Црногорци
Лењинови племенити борци?!". . .
Прође пуних тридесет година
ко тишина мукла по планина,
а ја сањам крваве трагове,
партизанске борце соколове —
гдје осташе, како попадаше,
сјајне звјезде домовине наше,
и ко уби из пушке проклете
старјешине једне исте чете:
Алигрудић Васа комесара
и Лађића Марка из Понара!
Кад би мого да спојиш равнице
од Сибира па до Грабовнице
и постројиш у реду Словене
ко природа борове зелене,
видио би одабране момке
које ниве расне Црногорке —
знаш Његоша и његова стаса
такав лик је Алигрудић Васа
и познајеш Церовића бана
њему личи Лађић из Понара.
Да у мени како моћи има
па да радим за десет година,
да их сликам и прикажем вама
на широком платну у бојама. . .
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
А личе се ко браћа рођена
сем по нека црта особена,
обојица исте су висине
ко високе јеле са планине,
а широка красе их рамена
и висока чела изражена,
њине очи ко сјајне звијезде
зраче чисте јуначке погледе —
често Васу поглед далек буде
ко да тражи изгубљене људе
а Марко те гледа сјеновито
рекао би — би те нешто пито,
има Васо осмјех у трен сваки
ко дијете у загрљај мајки
а Марку се некад мршти лице
ко да слути пакост издајице.
Можда то је због дужности њине,
јер дужности дају особине:
Васо има дужност комесара
о чети се политички стара,
а Марку је дужност командира
па војнички дух му не да мира!...
Кад би с Зета у лист претворила
те се ко што јесте раширила,
у мастило Скадарско језеро
и топола висока у перо,
па двадесет хиљада Зећана
писци да су животних романа —
не би могли за годину дана
да опишу људска дјела славна
претсједника општине од гласа
шпанског борца Алигрудић Васа,
и студента права нашег млада
с београдских славних барикада
Лађић Марка из села Понара
гдје катуни бјеху господара
Иван-бега и браће Балшића
и витешке куће Петровића.
Ишао сам до далека Рима
и трагао по тајних архива
не би л нашо ко су Талијани
што су та два орла оборили —
знам; команда римске империје
са ордењем високе серије
би војничке украсила груди
чим су такви погинули људи,
који су им доста јада дали,
за којима дуго су трагали —
од устанка и првијех чета
и похода на Пљевља проклета,
али нема трага никаквога
да фашиста прићи им је мога -
Треба чело печено имати
да мож њима у очи гледати! . . .
Тешка мука и невоља љута
доноси ми мисо често пута:
издајници какви прикривени
у њихову чету улетјели
па убили мучки обојицу
и побјегли у зетску равницу,
ко што судба бјеше команданта
прикривена ал поста позната
Карадаглић. Николе из Врања,
па злој мисли има оправдања. . .
По бојама сунца кад залази
знају људи какав дан долази! . . .
Пирка вјетар а зора се кани
на зло јутро јутрос да порани,
лежи мирно Скадарско језеро
ко дијете мушко повијено
под Румијом легло уза страну
испод Скадра ногом у Бојану,
под узглављем испружило руку
чак Ријечку хватајући луку,
а не слути: уз обалу саму
тајну војску тихо начичкану —
од Ријеке до села Додоша
уз Павлову страну до Рваша
иза сваког крша видиш змију
уз језеро, Цеклинску нахију,
те су змије Црне Горе злице
а својега рода издајице,
за њима се грдна војска крије
фашистичке римске империје.
Граби војска уз крш и стијену
и за село Метеризе крену,
гдје бијаху партизански борци
дивне Зете, славни Црногорци.
Тек што сунце Проклетије мину
фашистичка војска одсвуд плину,
топовима пуцају из база
од Ријеке и Царева лаза,
а бацачи на све стране јече
пала магла ко у зимско вече,
пробудише гранате проклете
партизански батаљон из Зете.
Умукнуше топови, бацачи,
па на јуриш пошли нападачи,
прво иду на јуриш крвници
домовине своје издајници,
а за њима стоје Талијани
кукавички међ стјене застали,
и смију се: „На ратно поприште
Црногорци нека се униште".
Дочека их чета ударника
равне Зете младих заточника,
Алигрудић Васа комесара
и Лађића Марка из Понара. . .
А муке су какве се не знају
кад небраћа у браћу пуцају! . . .
Зађе сунце за танке облаке
да не гледа слике наопаке:
бомбама се међусобно туку
један другом не пружају руку,
смјењују се у јуришу силну
па се ужас створи у Цеклину. . .
Комесара бомба разнијела,
а Лађићу ноге поломила.
Препаде се витез из Понара
да му чета не изгине млада,
па за ране никоме не рече,
сам се преви а из гласа виче:
„Брже чета нек одступи сада
на сусједно брдо пут запада,
а ја ћу вам дати одступницу
док стигнете на нову главицу!"
Чета знала командира свога,
знала га је из боја свакога:
кад одступа, команда остаје
да борцима одступницу даје,
а не виђе мртва комесара
у ували испод камењара —
превари се, с положаја оде,
оста Лађић да чека изроде.
Бјеше сунце пало пут запада
када крвник пође да напада,
дочека их Марко са бомбама
ал га брзо савладаше сама,
гине Лађић бранећ комесара
ко Обилић. свог кнеза Лазара.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Орлови се дижу пут висина
све док им се не поломе крила!
Цеклин, 27. I 1973.
Нема коментара:
Постави коментар