ОСМИЈЕХ ЧУПИЋА НА СТРЕЛИШТУ

Прим. Др Алекса Мирановић – Леко

Црногорске јуначке пјесме

( I )

Титоград

1974

ОСМИЈЕХ ЧУПИЋА НА СТРЕЛИШТУ

О Чупићу од града Никшића

а образа храбра Обилића,

Црногорци твоју ријеч ишту...

што се тако смијеш на стрелишту

са погледом из горе хајдука

Црногорца Мандушића Вука,

смрт посматраш мушки пред очима

као славни Никац од Ровина

и пркосиш у страшној тишини

ко Церовић у селу Тушини,

па корачаш гордо у свом болу

ко Пилетић на Вучјему Долу,

а мисли ти ко војнику борцу

Генералу Јанку на Мојковцу! . . .

А брђани, уз понос и тугу,

већ трагају по свијету дугу

да пронађу јунака без мане

о ком пишу пјесме и романе

да је раван теби дивну борцу

теби, Љубо, славном Црногорцу,

па да траже новога Његоша

да напише како си нам поша

како оде у цвијету рану

и остави велику нам рану,

али рану у пуном поносу

у храбрости и мушком пркосу,

јер с тугом се краче у вјекове

кроз несреће и пусте домове!. ..

Нема љепшег дара свом народу,

но жртвоват себе за слободу!...

Дана нема кад не гледам слику

и твој осмјех — изазов крвнику,

па се мислим да откријем тајну

што се смијеш на смртном вјенчању.

Може бити: руља издајника

и „теткини" јади од војника

изгледају ко биједа нека

кад пуцају у тебе човјека,

а тешко је орлу из висина

кад се спушта сломљенијех крила

и још теже тешком рањенику

кад у руке падне издајнику,

па се смијеш и тресеш ланцима

и пркосиш тешким нељудима

о којим би Марко војевода

реко да су рђе из народа,

а ругаш се ко личност правника

па подмуклу пресуду крвника:

јер у име којега народа

убија се борац и слобода! . ..

Може бити: у страшној тишини

да су твоје мисли у планини

и да чујеш одјеке пушака

уз поклике бораца-јунака

које Сава води у јуришу

да странице историје пишу

и проносе заставу Лењина

пут широких босанских планина

па не губиш ни вјеру ни наду

у поносно друштво и бригаду

и смијеш се стежући песнице

поздрављајућ славне јединице,

партизанске борце најмилије

и војнике Црвене Армије

који Москву и Словене бране

у ужасне овог рата дане

и цијелом свјету наду дају

да фашисте страшне причекају

и сјеку им путе у злочине

широм дивне земље Украјине! .. .

Знаш да борци хоће да се врате,

твоје чуће ријечи послате

што никада више не умиру

исписане крвљу на папиру

да не тражиш милост од крвника

нит заштиту љутих издајника

јер твоја су прса ко војника

спремна примит зрна од челика

па се смијеш јутрос на уранку,

јер знаш да ће на сваком састанку

комунисти тобом да се диче

и од срца да ти сваки кличе,

мртав Чупић ствараће бригаде

да се жешће креће у нападе,

развијаће слободе заставу

на бојишту тешку и крваву

и чекаће са лицем у лице

фашистичке злочинце — убице

у планини, у горској литици,

и на путу, сокаку, улици —

сваког града и свакога села

и поносно, уздигнута чела,

ко њихови што су вјечно стари

за слободу мушки ратовали,

а да вође Рима и Берлина

знаду прошлост Јужним Словенима

не би никад пут њих полазили

кад се други нису похвалили

но су грдни у Стамбол бјежали

и капије Беча затварали,

јер ко може да уништи силу —

народ који брани домовину! . . .

Може бити: видиш сву даљину,

цио свијет као постојбину

и државу једну без граница

а сва људска озарена лица

гдје се људи као браћа воле

и сатиру сва зла и невоље;

чујеш пјесму радости и рада

и већ видиш да нико не страда,

стигла свуда та слобода дивна

с идејама великог Лењина,

тако снажна, скромна и широка

ко Октобар славна и висока,

па се смијеш пред грлом пушака

са поносом Лењинова ђака,

жртвујући себе рад поштења

за будућа свјетска поколења,

за истину, слободу и права

ко паметна школована глава,

убијеђен свијешћу јунака

да не ниште зрна од пушака

таква орла из поносних гора

које рађа славна Црна Гора!

У борбу те свијест људска тјера

да постанеш понос пролетера,

да твој осмјех на људске састанке

сија као сунце кроз облаке,

да се видиш ко врх од планина,

као Ловћен са морских пучина,

а свјестан си великог сазнања:

без падања нема ни дизања!...

А смијеш се ко дијете мало

што је чврсто већ на ноге стало,

ко да ти се небо отворило

и Његош те прихвата у крило

да ти броји зрна од пушака

што прођоше кроз тебе јунака,

па да викне на свјетскоме трону:

„Овакви су у мојему дому,

дивна ли су поносита дјеца

ко витези из ,Горског вијенца'. . ."

Не би Милош — Обилић се звао

на Косову да није остао,

да Мурата цара крвничкога

уз сав пркос храброг срца свога

не прекори и рече му тада

док му глава заувијек пада:

„Нећеш, Туре, шетат по Косову,

залуд узе данас главу моју!". ..

А Генерал Јанко на Мојковцу,

да не бјеше примјер сваком борцу

на зеленом коњу код Лепенца

гдје би шваби масовна гробница,

не би био силан, нит се пјево,

нити лијеп ко јуначко Чево! . . .

И наш Чупић оста величина

ко његова што је домовина,

постојбина Јужнијех Словена,

Црна Гора и љепота њена.

Тај га осмјех диже у висине,

и не може никад да погине

док постоје у свијету мајке

за слободу да њиве јунаке,

док постоји Загарач планина

очева му колијевка дивна,

док постоје храбри Загарчани

да им нису ни Спартанци равни! . . .

О Чупићу од града Никшића

а образа храбра Обилића,

Црногорци твоју ријеч ишту

што се тако смијеш на стрелишту! . ..

Титоград, 19. XII 1973, послије свечаности у част

ослобођења Подторице