ДУШАН МИРАНОВИЋ И МУЈО ОБЛАК

Прим. Др Алекса Мирановић – Леко 

Црногорске јуначке пјесме  

( I )

Титоград

1974

ДУШАН МИРАНОВИЋ

И МУЈО ОБЛАК

Ко некада скадарски везири,

Талијани стигли мусафири

као сила да су нека, море,

шепуре се преко Црне Горе

па се звуци музике све нижу

и заставе свечано се дижу.

Брукају се свакога расвића

крај Биљарде куће Петровића,

јер што ће им та застава гола

поред славних са Вучјега дола,

а нема им пута ни пролаза

док је славног Царевога лаза.

Доћ тазбину да виде то личи,

ал ратнички — ничим не приличи —

да им Њемци помоћ нису дали

Црну Гору не би ни гледали,

но код Скадра на ушћу Бојане

остали би сред бојне пољане!

А фашизам и злочини њини

Црној Гори нису ни прилични,

јер ту нема ђака ни сељака

који не зна Миљанова Марка,

ту су чојство и јунаштво само

сво народно благо што имамо!

Па устанак када први дође

зажалише силно што су овдје,

јер јуриши и цика пушака

тресу срца и бољих јунака!

Но нека су просте стеге њине

ал непросте наше крвопије,

похитали у наше градове

наслонили главе на гадове,

добавили капе и кићанке

а узели пушке талијанке,

па се зоре и бруком поносе

а свуд терор и патњу доносе!

Један од њих зло је из равнице

из широка града Подгорице,

нико не зна откуд му је мајка —

није л можда чак и од Турака,

неки кажу да је од Цигана

тамо негдје с широких пољана,

други да је из Херцеговине

и копиле Ченгића одиве.

Залуд лијеп и висока стаса,

Мујо Облак напасник од гласа —

два му метра скоро у висину

а стотину кила у тежину,

прије рата у друштву жандарма

свуд је био гдје бијаше ларма,

понекад се туко по улица

и кафанска бјеше пијаница,

а откако дошли Талијани

официром сви су га назвали,

фашистичку униформу носи

и народу ко паша пркоси,

револвер му испод је капута

а у руци камџијина љута —

туче, хапси сиротињу јадну,

још му мало зулума у граду:

осили се па у села пође

и у Зету на Морачу дође. . .

Бјеше празник, код Свете Тројице,

скуп народни у селу Вуковце —

омладина ту се купи цјела

црногорски да игра и пјева.

Код саборне цркве коло крену

ал и шапат ко кроз сјенку њену:

јесте л чули — на газу Мораче

грдосија стоји са корбачем

па све шиба најљепше дјевојке

и хвата их за бијеле дојке,

ко се буни добије још више

корбачем му модрице испише,

још пријети довест Талијане

да похапсе зетске партизане. ..

Шапат прође тако уста свака

до чувена док дође јунака

из малена села Балабана —

Мирановић Симова Душана

комунисте од шпанскога рата

узданице и друга и брата,

а герилца Зете опробана —

кад Општина зетска ј нападана

од тројице у сред бјела дана

на очиглед групе Талијана

Душан први у њу ускочио

и оружје сво из ње изнио

и дао га Божовић скојевцу

и свом другу Радичевић Вецу, —

с том акцијом Зета у бој крену

поче борбу за слободу њену...

Истог часа у село Вуковце

окупио сеоске скојевце,

одвоји се с њима у ограде

па задатак за тројицу даде:

да отиду до газа Мораче

да уходе чудо са корбачем.

Отидоше скојевци младићи,

а журе се ко ће прије стићи

Алигрудић Љубо и Милане

и са њима Батровић Душане.

С осталима Душан се поврати

не хтје више у колу играти,

на зидину испред цркве сједе

а Морача вуче му погледе.

Скојевци су стигли ознојени

замишљени ал не преплашени,

описаше добро зулумћара

— гледали су како он удара,

како шиба све јаче и јаче

пролазнике на газу Мораче.

Осмјехну се Душан па устаде

из свог села свима налог даде

да напусте игру и Вуковце,

да хитају — сви за Голубовце

на Морачи да се сачекају

и на газу везу да имају.

Гази село у Морачу цјело

а Душана носе, јер одјело

изискује времена рад газа

кад се скида рад кратког прелаза,

ствар је на њег црногорска свака

а најљепша од злата душанка,

на ноге му доколени бјели

и опанци шпагом извезени. . .

Виђе Мујо па да се помами

гдје Душана носе „малишани",

па повика ко да во зарика:

„Бацте одмах у воду крвника

нека гази кад воду прелази,

нек се учи како се прилази!"

Чека Мујо у страшну бијесу

да Душана код њега донесу

кад га нису запљуснули вали

па фијуче бичем по обали.

Чим газ прошли Душан с руку скаче

па пред Муја на жал од Мораче

штап подиже и Муја погледа

а Мују се нешто гледат не да —

јер се знају још из Подгорице

из затвора и с тихе Рибнице.

Баци Мујо корбач па од муке

дрхтећ узе револвер у руке,

упери га у груди Душану

па повика у свом очајању:

„Не, Душане, на мене не скачи —

убићу те данас на Морачи!"

Осмјехну се Душан па му виче:

„Што си дошо у Зету, крвниче,

да ми шибаш поштене Зећане,

кукавицо и мрски тиране!"

Вјешт је Душан на оваквој муци:

ману штапом по Мујовој руци,

удари га јако изненада

те револвер Мују из ње пада.

Шћаше Мујо пиштољ да дохвати,

ал га Душан стаде ударати

штап сломио а бич ухватио

па по глави и лицу га био —

крв је Муја по лицу облила

до колена већ га покропила.

Кука Мујо и молити стаде:

„О Душане Мирановић, брате,

немој мене више ударати

а ја ћу ти божју вјеру дати:

више нећу ић код Талијана

нити бити против партизана,

ако хоћеш — остаћу у Зету

открићу вам сву колону пету,

па ћу наћи имање на селу

кору хљеба зарадит поштену,

а сад ми је управо на уму

да отидем с људима у шуму,

и молим те пред овим људима

да ме примиш за свог побратима —

све што речеш то ћу да урадим,

више послом не бавим се гадним!"..,

Тада Душан преста да га бије

па му водом грдно лице мије

прихватише ријеч међу људе

да партизан од сад Мујо буде.

Но кад Душан на Пљевља отиде

с бригадама у борби остаде,

прође Купрес, разбојиште тмурно,

страшно Ливно и Вилића Гумно,

Невесиње, Пиву шуму густу

и погибе на Сутјеску пусту, —

заборави Мујо побратима

и задату ријеч пред људима,

па се врати међу Талијане

и настави работе погане.

Али негдје код села Јаворка

ухвати га партизанска тројка,

па га брзо покри помрчина —

помрчина смртна облачина! . . .

Никшић (ноћу), 22. III 1973.