ОСМИЈЕХ ЧУПИЋА НА СТРЕЛИШТУ

Прим. Др Алекса Мирановић – Леко

Црногорске јуначке пјесме

( I )

Титоград

1974

ОСМИЈЕХ ЧУПИЋА НА СТРЕЛИШТУ

О Чупићу од града Никшића

а образа храбра Обилића,

Црногорци твоју ријеч ишту...

што се тако смијеш на стрелишту

са погледом из горе хајдука

Црногорца Мандушића Вука,

смрт посматраш мушки пред очима

као славни Никац од Ровина

и пркосиш у страшној тишини

ко Церовић у селу Тушини,

па корачаш гордо у свом болу

ко Пилетић на Вучјему Долу,

а мисли ти ко војнику борцу

Генералу Јанку на Мојковцу! . . .

А брђани, уз понос и тугу,

већ трагају по свијету дугу

да пронађу јунака без мане

о ком пишу пјесме и романе

да је раван теби дивну борцу

теби, Љубо, славном Црногорцу,

па да траже новога Његоша

да напише како си нам поша

како оде у цвијету рану

и остави велику нам рану,

али рану у пуном поносу

у храбрости и мушком пркосу,

јер с тугом се краче у вјекове

кроз несреће и пусте домове!. ..

Нема љепшег дара свом народу,

но жртвоват себе за слободу!...

Дана нема кад не гледам слику

и твој осмјех — изазов крвнику,

па се мислим да откријем тајну

што се смијеш на смртном вјенчању.

Може бити: руља издајника

и „теткини" јади од војника

изгледају ко биједа нека

кад пуцају у тебе човјека,

а тешко је орлу из висина

кад се спушта сломљенијех крила

и још теже тешком рањенику

кад у руке падне издајнику,

па се смијеш и тресеш ланцима

и пркосиш тешким нељудима

о којим би Марко војевода

реко да су рђе из народа,

а ругаш се ко личност правника

па подмуклу пресуду крвника:

јер у име којега народа

убија се борац и слобода! . ..

Може бити: у страшној тишини

да су твоје мисли у планини

и да чујеш одјеке пушака

уз поклике бораца-јунака

које Сава води у јуришу

да странице историје пишу

и проносе заставу Лењина

пут широких босанских планина

па не губиш ни вјеру ни наду

у поносно друштво и бригаду

и смијеш се стежући песнице

поздрављајућ славне јединице,

партизанске борце најмилије

и војнике Црвене Армије

који Москву и Словене бране

у ужасне овог рата дане

и цијелом свјету наду дају

да фашисте страшне причекају

и сјеку им путе у злочине

широм дивне земље Украјине! .. .

Знаш да борци хоће да се врате,

твоје чуће ријечи послате

што никада више не умиру

исписане крвљу на папиру

да не тражиш милост од крвника

нит заштиту љутих издајника

јер твоја су прса ко војника

спремна примит зрна од челика

па се смијеш јутрос на уранку,

јер знаш да ће на сваком састанку

комунисти тобом да се диче

и од срца да ти сваки кличе,

мртав Чупић ствараће бригаде

да се жешће креће у нападе,

развијаће слободе заставу

на бојишту тешку и крваву

и чекаће са лицем у лице

фашистичке злочинце — убице

у планини, у горској литици,

и на путу, сокаку, улици —

сваког града и свакога села

и поносно, уздигнута чела,

ко њихови што су вјечно стари

за слободу мушки ратовали,

а да вође Рима и Берлина

знаду прошлост Јужним Словенима

не би никад пут њих полазили

кад се други нису похвалили

но су грдни у Стамбол бјежали

и капије Беча затварали,

јер ко може да уништи силу —

народ који брани домовину! . . .

Може бити: видиш сву даљину,

цио свијет као постојбину

и државу једну без граница

а сва људска озарена лица

гдје се људи као браћа воле

и сатиру сва зла и невоље;

чујеш пјесму радости и рада

и већ видиш да нико не страда,

стигла свуда та слобода дивна

с идејама великог Лењина,

тако снажна, скромна и широка

ко Октобар славна и висока,

па се смијеш пред грлом пушака

са поносом Лењинова ђака,

жртвујући себе рад поштења

за будућа свјетска поколења,

за истину, слободу и права

ко паметна школована глава,

убијеђен свијешћу јунака

да не ниште зрна од пушака

таква орла из поносних гора

које рађа славна Црна Гора!

У борбу те свијест људска тјера

да постанеш понос пролетера,

да твој осмјех на људске састанке

сија као сунце кроз облаке,

да се видиш ко врх од планина,

као Ловћен са морских пучина,

а свјестан си великог сазнања:

без падања нема ни дизања!...

А смијеш се ко дијете мало

што је чврсто већ на ноге стало,

ко да ти се небо отворило

и Његош те прихвата у крило

да ти броји зрна од пушака

што прођоше кроз тебе јунака,

па да викне на свјетскоме трону:

„Овакви су у мојему дому,

дивна ли су поносита дјеца

ко витези из ,Горског вијенца'. . ."

Не би Милош — Обилић се звао

на Косову да није остао,

да Мурата цара крвничкога

уз сав пркос храброг срца свога

не прекори и рече му тада

док му глава заувијек пада:

„Нећеш, Туре, шетат по Косову,

залуд узе данас главу моју!". ..

А Генерал Јанко на Мојковцу,

да не бјеше примјер сваком борцу

на зеленом коњу код Лепенца

гдје би шваби масовна гробница,

не би био силан, нит се пјево,

нити лијеп ко јуначко Чево! . . .

И наш Чупић оста величина

ко његова што је домовина,

постојбина Јужнијех Словена,

Црна Гора и љепота њена.

Тај га осмјех диже у висине,

и не може никад да погине

док постоје у свијету мајке

за слободу да њиве јунаке,

док постоји Загарач планина

очева му колијевка дивна,

док постоје храбри Загарчани

да им нису ни Спартанци равни! . . .

О Чупићу од града Никшића

а образа храбра Обилића,

Црногорци твоју ријеч ишту

што се тако смијеш на стрелишту! . ..

Титоград, 19. XII 1973, послије свечаности у част

ослобођења Подторице

ТРАГАЊЕ ЗА МИЉУШОМ БАКИЋ

Прим. Др Алекса Мирановић – Леко 

Црногорске јуначке пјесме  

( I )

Титоград

1974

ТРАГАЊЕ ЗА МИЉУШОМ БАКИЋ

Скупили се људи на сједнику

у окриљу дивном споменику —

посједали на зелену траву

сјећају се, сједе и причају,

сјећају се драгих успомена

тешких дана из ратних времена,

па записах са тога сједника

дивну причу једнога ратника:

— Ко је мога њега нема више

преживјели мало запамтише,

ко зна куда многи су остали,

други су се у висине дали

па су горди због полета свога

не познају под небом никога!.. .

Поносно сам тужан сред самице

и сјећам се једне другарице,

јер запамтих прије ратног данка

лик скојевке са једног састанка -

кад ме Саво Лубарда позвао

и у Доњу Морачу послао

са Илијом Ћировићем другом,

све стазама по беспућу дугом,

да причамо на састанку њину

о Октобру и другу Лењину! . . .

Остаде ми у сјећању тада

из Мораче та сељанка млада:

дивна стаса, љепших плетеница,

умиљата као голубица,

имала је крупне очи плаве

као небо кад се звјезде јаве,

густе вјеђе и широко чело,

безазлено и лице весело,

па бијеле зубе што имаше —

трипут љепша када се смијаше,

о врату јој бијаху ђердани

од бисера бјела нанизани,

а какве јој бјеху јагодице

такве красе само љепотице:

румене се с дугим образима

ко јабуке из долине Лима,

дивне дуге прсте на рукама

нема таквих међу дјевојкама,

испод блузе назиру се дојке

ко на ружи кад гледаш пупољке.

Намјерно јој погледах у руке

да ли има прстен од заруке,

немаше га на њеним прстима —

не бијаше она заручена! . . .

Кад с Илијом бијах на повратку

упитах га за ту Морачанку

од које је куће и оџака

од којих је по роду јој мајка.

Илија ми прича а ја слушам:

да се зове Бакића Миљуша

од лијепе куће и племена

и отац јој а и мајка њена,

обје дају борце и јунаке

за слободу тешке борбе сваке! . . .

Кад стигоше змије отровнице

фашистички злочинци-убице,

прегазише домовину нашу

уведоше диктатуру страшну

под командом Хитлера крвника

и римскога вође разбојника,

па им мало по Европе било

но на Москву зло се окомило —

насрнуше дрско и сурово

да униште дјело Лењиново.

Но Словени лако се не даду

но се боре и не губе наду —

и наши се народи сложише

па на пушке сви се подигоше,

разбукта се борба партизана

као страшна сила урагана!

Црна Гора међ првима крену

свако срце јунаштвом се прену.

А кад бјеше борба на Пљевљима

трагао сам међ Морачанима,

од бораца радосно сам слуша:

у бој пошла и Бакић. Миљуша! . .

После боја, једнога расвића,

код санџачког села Адровића

сретосмо се на сњежну пртину

гдје колоне треба да с размину.

Дува вјетар, пада сусњежица

од зиме нам помодрела лица.

Застадоше јединице мало

и за здравље ту се упитасмо,

тад јој руку попритегох јаче:

„Како си ми, цуро, из Мораче?!"

Насмија се, па ми одговори:

„Лијепо сам!", и ко да се зори

што на глави има партизанку

и црвену звјезду петокраку,

дугу пушку на рамена мала

а револвер о пас опасала

питам: „Како стојиш са бомбама?!"

„Потрошила све сам у борбама!'

Ту јој дадох двије крагујевке,

она мени рукавице меке

од бијеле вуне оплетене

а по њима јеле извезене!. . .

Рат предуги, тешке офанзиве,

све напори и муке језиве

тјерају те да се сјетиш борца

и позната свака Црногорца,

па потражих Ћировић Илију

партизанског борца и делију

да ми каже на првом састанку

за Миљушу Бакић партизанку.

Ал ми гласи радосни нијесу,

јер Илија паде у Купресу —

као витез међ усташе скаче

и са њиме Перовић Новаче,

комесара слиједе хероја

из Мораче Машковића Воја

и Војова дивна замјеника

комунисту Рашовића Бошка,

са њима је тама прогутала

Даниловић друга Божидара

и крај чесме пред усташку кулу

из Мораче Бакића Секулу,

ла сам тада са поносом слуша

да скојевка Бакића Миљуша

погинуле другове носила —

Морачане није оставила

да усташке хорде у бијесу

ваде мртвим очи на Купресу! . . .

Жеља ме је тјерала велика

да потражим борца и ратника

Милошевић Страхињу водника,

да га питам да ли памти лика

и Миљуше Бакић другарице

а скојевке њине јединице;

ал ми рече једно лице војно

да ј Страхиња пао у Бугојно.

Бјеху муке и патње велике

кад брањаху борци рањенике,

рекоше ми за борца чувена

из Мораче Јанковић Комнена —

он Миљушу дјевојку познаје

рећи ће ми посигурно гдје је.

Али дознах за Гумно Вилића

и смрт славну друга Јанковића —

ко и многи врсни Црногорци

партизански пролетери борци

сви хероји и сваки банина

као Нико Стругар из Цеклина! . . .

Сутјеска је славна за вјекове

ал угаси премноге домове,

те ја тражих из Мораче борце

из Четврте славне црногорце

за Миљушу Бакић да ми кажу

чува л и сад партизанску стражу,

но вијести стижу жалоснице

за три сестре наше другарице

одабране три младе дјевојке

Радовића Вука за три ћерке —

дивну Миљу и лијепу Станку,

Иконију храбру партизанку,

не прођоше обруче, злотворе,

сред проклете шуме Зеленгоре,

паде с њима поноснога лица

Лакићевић Богдана Јовица,

још Сутјеска прогутала бана

Милошевић јунака Богдана

и тог страшног проклетога јула

Ћировића Илије Радула. . .

А Миљуша има другарицу

Даниловић Дуњу узданицу,

па се надам она може знати

и податке о Миљуши дати.

Но на Будњу, на косу највишу,

оста Дуња мртва у јуришу...

Куд да идем и да питам кога

за Миљушу друга јуначкога,

рекоше ми: Машковић Милића

да потражим ђака и орлића,

он задатак има од Партије

да запише ко жив више није.

Но рекоше из села Подбишћа

оста мртав код злог Околишћа,

па ја питај за Андрију стара

Милошевић ко Јанка сердара

он зна за све, своју јединицу,

но не прође клету Мајевицу. . .

Тражих ђака Милошевић Ранка

Миљушина друга и вршњака,

да би штогод бар он ми рекао

али није из Кладња дошао.

Па се сјетих дјечка а јунака

из Мораче Булатовић Рајка,

он познаје јунаке из боја

све чланове и чланице Скоја

но се Рајко срца Обилића

не поврати с боја код Дејчића. . .

Комунисте сјетих се млађана

Миљушина брата Радована,

те кад одох Колашину граду

да га нађем, имао сам наду:

он би знао има ли је живе

после тешке пете офанзиве.

Но ме туга обузе велика

кад дознадох од једног крвника

о нападу код Краљскијех Бара

гдје се ломи и кривуда Тара

на одана Лењинова борца

поноснога младог Црногорца,

на Бакића Морачкога сина

ко сокола Никца од Ровина —

четничка га чета сачекала

из засједе мучки запуцала,

обије му ноге саломила

па на њега јуриш учинила,

да ухвате Радована жива

док му крвца по сњегу се слива.

Но је Бакић навико на битке

па поздрави из пушке крвнике —

петорицу на снијег обори

ал не може даље да се бори,

јер му крвца изли се велика

па га хвата немоћ рањеника,

трепери му пустош пред очима

ко да гори снијежна планина.

Па потегну бомбу крагујевку

и направи подвиг у вијеку

од крвничке руке да не гине

но га бомба диже у висине! . . .

Ипак, најзад, истину ћу чути,

кад о томе нећу ни слутити —

(да те језа и чуђење хвата:

толико је већ. прошло од рата!).

Дежурни бјех негдје о прољећу

кад туристи на Јадран слијећу,

кад ево ти неки Црногорци

и са њима ко туристи Њемци

донесоше Швабу свезанога

а једна му сва смрскана нога —

угурали пешкир му у уста

те два ока преврташе пуста! —

кажу да је код Морачког Вира

недалеко баш од Манастира

изненада из кола скочио

и лијеву ногу нагрдио,

и сулуда спопала га вика

а помиње Сутјеску-крвника.

Инјекцију дадох му у вену

и сачеках на опојност њену,

заспа Швабо, ко мртав лежаше,

те ја зови часне сестре наше,

испери му ране и обради

па ко кладу у кревет посади,

оставих му сестру да га нуди

и да пази када се пробуди

да га опет не узму помаме

да кроз прозор из собе не падне,

јер са спрата нема му лијека

ако скочи — зору не дочека! . . .

А не прође три сата од дана

трчи к мени сестра Милијана

и прича ми: „Шваба нешто збори

о Сутјесци и о Зеленгори!". . .

Ја пожури да се не пробуди

и да опет код нас не полуди.

Кад у соби — Шваба мирно лежи

и полако прича ко да режи:

— У Ћурево под страшно Вучево

с мојом четом упадох у село,

кад ли тамо тешки рањеници

партизански у болници борци,

те ја одмах издадох команду

да војници у куће упадну

и да кољу тешке рањенике,

да живога не буде из битке.

Но пред војску изненада стала

партизанка растом једна мала,

па позива мене команданта

да се први примакнем до врата

и вели ми: „Швапски команданте,

женевске су одлуке познате,

ти не смијеш клати рањенике

са Сутјеске наше славне битке,

можете нас само заробити

ал рањене мораш лијечити!"

Насмијах се па је питам тада:

Одакле си партизанко млада?

Она мени подвикнула јаче:

„Црногорка, родом из Мораче,

и зовем се Бакића Миљуша.

Биће боље ако ме послуша,

јер те може клетва рањеника

стално пратит до краја вијека,

па и ако из рата се вратиш

због злочина мож да се помамиш!".

Наљутих се и викнух војнике

нека одмах кољу рањенике,

а дјевојку дрску из Мораче

о гранама јела да окаче —

нек привежу дуге плетенице

нек је спале наше јединице.

Но дјевојче ово из Мораче

као срна у болницу краче,

и засу нас ручнијем бомбама

и одједном настанула тама —

ожеже ме нешто по грудима,

занесох се у вртлогу дима...

пожар, вика, одјеци, пуцњава

та ми слика и сад пред очима,

и често ме после рата прати

мира не да нит ће ми га дати!

Па кад јутрос у Морачу стигох

и кад поглед пут тог краја дигох,

ко да назрех Бакића Миљушу:

полетјела, хвата ме за гушу,

у колима шћаше да ме дави

те ја скочи, предај се помами,

и неће ми мира бити живу

док јој чујем бомбе у Ћуреву!!"

Манастир Морача, 9. ХII 1973.__